INTERVJU: BORUT ŠEPAROVIĆ, REDITELJ, I IVAN ERGIĆ, PISAC I BIVŠI  REPREZENTATIVAC Fudbal je pozorište

Delo jednog bivšeg fudbalskog reprezentativca, sada vrlo uspešnog i priznatog pisca, u četiri ruke sa mladim dramatičarem, u režiji iskusnog pozorišnog reditelja i poznatog ansambla, osvojila je srca publike, a i kritike, pa i žirija, osvojivši i čitav niz nagrada. 

Na neki način, potvrdila je popularnost fudbala, njegov značaj kao društvenog pitanja, ali i mogućnosti pozorišta. 

U izuzetno tehnički složenom prikazu mehanizma treninga, uslova rada, privatnog prostora, prikazana je sudbina jednog fudbalera, Davida, u tumačenju Bernarda Tomića koji je takođe osvojio Sterijinu nagradu.

Borute, na čemu zasnivate rediteljsku tehniku da glumac ne igra samo tekst, nego da bude i svoj, prisutan…

- Mislim da je to lakše postići sa mlađom generacijom. Oni ne moraju nužno sve stilizirati. Kad i sami gledaju lik kao zadatak mogu ga nadograditi bez prevelike psihologizacije. Nema tu neke velike tajne. Puno se razgovara i onda krenemo u realizaciju. A nemamo mi šta puno radit ako ne razumijemo šta radimo. Kada uspijemo napravit konsenzus, napravimo kod i stvari budu dobre, to funkcionira. U „Jeziku kopačke“ je sve jasno. Važno je i da prihvate izazov, da ne urade stvar samo do svoje granice.

Ivane, da li ste prisustvovali procesu proba? Koliko vam je to bilo zanimljivo, s obzirom na to da se na sceni pojavljuje i koreografija fudbalskog treninga?

- Jesam, otpočetka. Razgovor sam doživeo kao pretres. Svako se javlja, svako ima mišljenje… Svaki glumac kaže kakav ima odnos prema tekstu, kako se oseća… To mi je bilo zanimljivo i u kontekstu fudbala. Imali smo entuzijasta koji su ostrašćeni kao navijači, a imali smo i one koji su posle premijer obukli majicu „fudbal je opijum za narod“. I ja sam na toj čitavoj lepezi. To se i oseti. 

Očigledno je da u ovoj predstavi glumci osim što moraju da glume, moraju i fizički da izdrže vežbe koji iako na stilizovan način, ipak su zahtevne. Kako ste vi Ivane izdržali svet fudbalskih treninga?

- Ako podelimo to na fizički i psihički deo, što može biti i jedna stvar, ja sam uvek osećao pripadnost fudbalu. Volim tu igru. Sa druge strane, sve što je fudbalska filozofija, nisam se mogao poistovetiti sa svojim trenerima. Evo, Borut se smeje, pragmatiše fusbal. Kristijana Grosa su u Totenhemu prozvali svis militari kouč. Možeš zamisliti kakav je, kad su ga Englezi prozvali tako. On mi je još više dodao da pružim otpor. Kreativci, tehničari, za njega su bili samo jedni od. Nije puštao talentu prostor. A pritisci od roditelja i to, čak i kad se to nekomunicira, ti osećaš to. Mi smo bili izbeglice, pa onda rodbina, svi očekuju to nešto. Veliki je pritisak. I nije to samo moj slučaj.     

Zanimljiv je taj detalj promene naslova. Od „Svlačionice“, koji je bio, reklo bi se, logičan, došlo se do „Jezika kopačke“, za koji se kasnije vidi u toj istoj svlačionici, ima i jedno drugo značenje, pomalo vulgarno u odnosu fudbalera prema ženama!

Ivan: - Bolji je!

Borut: - Pa da, ima dvojako značenje. Kao jezik fudbala i ovaj drugi…

Ivan: - Ja sam to stvarno čuo u svlačionici!

Borut: - To imaju samo stare kopačke. 

Niste se bojali da će biti tumačeno seksistički?

Ivan: - Pa više je to zbog Aleksandre Prijović.

Borut: - Postoji uvek zazor elite od ovih stvari. Fudbal je ipak narodni sport. A to elita prezire i oni vole da povećavaju svoj kulturni kapital kad odu u kazalište ili na izložbu negde.

Igor Burić