ИНТЕРВЈУ: БОРУТ ШЕПАРОВИЋ, РЕДИТЕЉ, И ИВАН ЕРГИЋ, ПИСАЦ И БИВШИ  РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ Фудбал је позориште

Дело једног бившег фудбалског репрезентативца, сада врло успешног и признатог писца, у четири руке са младим драматичарем, у режији искусног позоришног редитеља и познатог ансамбла, освојила је срца публике, а и критике, па и жирија, освојивши и читав низ награда. 

На неки начин, потврдила је популарност фудбала, његов значај као друштвеног питања, али и могућности позоришта. 

У изузетно технички сложеном приказу механизма тренинга, услова рада, приватног простора, приказана је судбина једног фудбалера, Давида, у тумачењу Бернарда Томића који је такође освојио Стеријину награду.

Боруте, на чему заснивате редитељску технику да глумац не игра само текст, него да буде и свој, присутан…

- Мислим да је то лакше постићи са млађом генерацијом. Они не морају нужно све стилизирати. Кад и сами гледају лик као задатак могу га надоградити без превелике психологизације. Нема ту неке велике тајне. Пуно се разговара и онда кренемо у реализацију. А немамо ми шта пуно радит ако не разумијемо шта радимо. Када успијемо направит консензус, направимо код и ствари буду добре, то функционира. У „Језику копачке“ је све јасно. Важно је и да прихвате изазов, да не ураде ствар само до своје границе.

Иване, да ли сте присуствовали процесу проба? Колико вам је то било занимљиво, с обзиром на то да се на сцени појављује и кореографија фудбалског тренинга?

- Јесам, отпочетка. Разговор сам доживео као претрес. Свако се јавља, свако има мишљење… Сваки глумац каже какав има однос према тексту, како се осећа… То ми је било занимљиво и у контексту фудбала. Имали смо ентузијаста који су острашћени као навијачи, а имали смо и оне који су после премијер обукли мајицу „фудбал је опијум за народ“. И ја сам на тој читавој лепези. То се и осети. 

Очигледно је да у овој представи глумци осим што морају да глуме, морају и физички да издрже вежбе који иако на стилизован начин, ипак су захтевне. Како сте ви Иване издржали свет фудбалских тренинга?

- Ако поделимо то на физички и психички део, што може бити и једна ствар, ја сам увек осећао припадност фудбалу. Волим ту игру. Са друге стране, све што је фудбалска филозофија, нисам се могао поистоветити са својим тренерима. Ево, Борут се смеје, прагматише фусбал. Кристијана Гроса су у Тотенхему прозвали свис милитари коуч. Можеш замислити какав је, кад су га Енглези прозвали тако. Он ми је још више додао да пружим отпор. Креативци, техничари, за њега су били само једни од. Није пуштао таленту простор. А притисци од родитеља и то, чак и кад се то некомуницира, ти осећаш то. Ми смо били избеглице, па онда родбина, сви очекују то нешто. Велики је притисак. И није то само мој случај.     

Занимљив је тај детаљ промене наслова. Од „Свлачионице“, који је био, рекло би се, логичан, дошло се до „Језика копачке“, за који се касније види у тој истој свлачионици, има и једно друго значење, помало вулгарно у односу фудбалера према женама!

Иван: - Бољи је!

Борут: - Па да, има двојако значење. Као језик фудбала и овај други…

Иван: - Ја сам то стварно чуо у свлачионици!

Борут: - То имају само старе копачке. 

Нисте се бојали да ће бити тумачено сексистички?

Иван: - Па више је то због Aлександре Пријовић.

Борут: - Постоји увек зазор елите од ових ствари. Фудбал је ипак народни спорт. А то елита презире и они воле да повећавају свој културни капитал кад оду у казалиште или на изложбу негде.

Игор Бурић