„JEPUR“ JE NAJSTRAŠNIJI, ALI NIJE JEDINI Banatska mitologija zapalila festival Novosadske pozorišne igre
Blesavost, iščašenost, suludost, drskost, radoznalost, odvažnost – sve su to potrebna i poželjna stanja za pravljenje i gledanje predstava za decu i mlade.
Kako piše u „Manifestu nadrealizma“ Andrea Bretona: „Ne može nas strepnja od ludila naterati da spustimo na pola koplja zastavu naše mašte“.
Jedna takva predstava, koja se ne boji sopstvenog ludila i visoko podiže zastavu mašte da se vijori na vrhu ovogodišnjeg Festivala, jeste „Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata“ reditelja Nikole Zavišića prema delima Vojislava Despotova, istoimenoj knjizi i romanu za decu „Petrovgradska prašina“, u izvođenju glumaca Lutkarske scsene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanin.
Lik Vojislava Despotova – lično i stručnjaci za opštinsko rangiranje strašnosti čudovišta, opisuju čudna bića koja nastanjuju ili su nastanjivala, saživela se i plašila žitelje Banata. Tu su: jepur kao najstrašniji, begunac Roma-zabavljača; slute, najsličnije poznatim sirenama; andraci koji se ušunjaju u čoveka i teraju ga da se ponaša šašavo; beli pekarski miš, krajnje bezopasan; Deda Mitin magarac s nekoliko počinjenih strahotnih strahota i štrk, od kog se čovek beskrajno smeje.
Predstava je na NPI dobila Specijalnu nagradu za kolektivnu igru
Reditelj ostaje u svom prepoznatljivom maniru i estetici (kamere i video na sceni, prenaglašavanje, repeticija, nasumičnost) i humoru (razlaganje reči na slogove, variranje, ponavljanje, replike koje se nadovezuju asocijativnim putem i podsećaju na direktan prenos toka misli). Rediteljev stilski rukopis uklopio se s piščevim rukopisom, odnosno izborom teme i stilom pisanja. Šarenolikost i raznovrsnost pisanija Vojislava Despotova i nekoherentna dramatizacija (delo ansambla predstave) išli su ruku pod ruku s eklektičnom režijom.
Vizuelni svet predstave (kompletan dizajn Blagovesta Vasileva) sudar je estetike nemog filma, stripa i savremenog video-arta. Scena je pretvorena u svojevrsnu laboratoriju mašte u kojoj dominira igra svetla i senke, dok upotreba kamera uživo na sceni omogućava publici da banatska čudovišta vidi iz neočekivanih uglova, naglašavajući njihovu grotesknost, mističnost i apsurdnost.
Glumci (Kristian Kardoš, Snežana Popov, Marija Pantin, Predrag Grujić, Nataša Milišić) dobro su se snašli u mešavini lecture theater, videa i lutkarstva. Upečatljiva je scena u mraku kada se Deda Mitin magarac pojavljuje i kreće napravljen od šarenih svetlosnih snopova, a zatim se figura transformiše u samog Deda Mitu. Ili, scena u kojoj od plastičnih čaša, korišćenih za stvaranje ritma u prizivanju sluta, nastaje i galopira magarac.
Predstava takođe radi vrlo afirmativno za literaturu Despotova. Pretakanje njegovih reči u intrigantni scenski jezik i svet podstiče one koji nisu da pročitaju knjige i da otkriju koja su to još banatska čudovišta.
Divna Stojanov
