„ЈЕПУР“ ЈЕ НАЈСТРАШНИЈИ, АЛИ НИЈЕ ЈЕДИНИ Банатска митологија запалила фестивал Новосадске позоришне игре

Како пише у „Манифесту надреализма“ Андреа Бретона: „Не може нас стрепња од лудила натерати да спустимо на пола копља заставу наше маште“. 

Једна таква представа, која се не боји сопственог лудила и високо подиже заставу маште да се вијори на врху овогодишњег Фестивала, јесте „Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и средњег Баната“ редитеља Николе Завишића према делима Војислава Деспотова, истоименој књизи и роману за децу „Петровградска прашина“, у извођењу глумаца Луткарске сцсене Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанин.

Лик Војислава Деспотова – лично и стручњаци за општинско рангирање страшности чудовишта, описују чудна бића која настањују или су настањивала, саживела се и плашила житеље Баната. Ту су: јепур као најстрашнији, бегунац Рома-забављача; слуте, најсличније познатим сиренама; андраци који се ушуњају у човека и терају га да се понаша шашаво; бели пекарски миш, крајње безопасан; Деда Митин магарац с неколико почињених страхотних страхота и штрк, од ког се човек бескрајно смеје. 

Представа је на НПИ добила Специјалну награду за колективну игру

Редитељ остаје у свом препознатљивом маниру и естетици (камере и видео на сцени, пренаглашавање, репетиција, насумичност) и хумору (разлагање речи на слогове, варирање, понављање, реплике које се надовезују асоцијативним путем и подсећају на директан пренос тока мисли). Редитељев стилски рукопис уклопио се с пишчевим рукописом, односно избором теме и стилом писања. Шареноликост и разноврсност писанија Војислава Деспотова и некохерентна драматизација (дело ансамбла представе) ишли су руку под руку с еклектичном режијом. 

Визуелни свет представе (комплетан дизајн Благовеста Василева) судар је естетике немог филма, стрипа и савременог видео-арта. Сцена је претворена у својеврсну лабораторију маште у којој доминира игра светла и сенке, док употреба камера уживо на сцени омогућава публици да банатска чудовишта види из неочекиваних углова, наглашавајући њихову гротескност, мистичност и апсурдност. 

Глумци (Кристиан Кардош, Снежана Попов, Марија Пантин, Предраг Грујић, Наташа Милишић) добро су се снашли у мешавини lecture theater, видеа и луткарства. Упечатљива је сцена у мраку када се Деда Митин магарац појављује и креће направљен од шарених светлосних снопова, а затим се фигура трансформише у самог Деда Миту. Или, сцена у којој од пластичних чаша, коришћених за стварање ритма у призивању слута, настаје и галопира магарац.

Представа такође ради врло афирмативно за литературу Деспотова. Претакање његових речи у интригантни сценски језик и свет подстиче оне који нису да прочитају књиге и да открију која су то још банатска чудовишта.

Дивна Стојанов