Marija Čutura: Gluma zarđa kao i sport, posle 30 godina pauze vratila sam se na najveću scenu

Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Branka Pleše, a kolege su joj bile Ljubiša Milišić, Jugoslav Krajnov, Milovan Filipović, tragično stradali Aleksandar Bogdanović...

 Teatarski putevi su je potom odveli u Niš i sa tamošnjim Narodnim pozorištem bila je 1998. deo 43. Sterijinog pozorja kao Marta Stojanov u „Virusu” Siniše Kovačevića u režiji Miloša Jagodića. A onda se povukla sa scene i posvetila se porodici, prateći sportsku karijeru supruga, na{eg proslavljenog rukometaša Dalibora Čuture, od Crne Gore i Mađarske do Španije i Rumunije. 

Pa povratak kući, u Bačku Palanku, ali i u pozorište, „Proscenijum”, koje je njen otac, poznati bačkopalanački glumac i kulturni poslenik Milan Bursać, sam izgradio u dvorištu porodične kuće. A onda ponovo i Sterijino pozorje, gde će sutra na otvaranju igrati u „Gospa Noli” Isidore Sekulić u režiji Sonje Petrović i produkciji Srpskog narodnog pozorišta. 

– Tokom boravka u Španiji jesam malo radila s decom, pravila neke dečje predstave. Čisto, što kažu, da se ne zaboravi zanat, ali činjenica je da prošlo gotovo 30 godina od poslednjeg profesionalnog teatarskog angažmana – priča za „Dnevnik” Marija Čutura, devojačko Bursać.

I? Kako je vratiti se teatru posle toliko vremena?

– Vrlo interesantno. Teško. To je bio veliki zadatak za mene i izazov da vidim da li naša profesija može da “zarđa”. I mogu slobodno reći da može. To je otprilike - a mogu da poredim, budući da sam tolike godine paralelno živela neki sportski život mog supruga - kao kada ne igraš ozbiljnu utakmicu deset godina. Pa poželiš da potrčiš kao nekad, ali nije tako jednostavno. I gluma zahteva kondiciju, zahteva „zagrevanje mišića” pre svake predstava. A to je meni falilo. Ali kod mene je sve nekako u životu uvek tako išlo. Kad sam se najmanje nadala, najviše sam dobila i obrnuto. Rediteljka Sonja Petrović je negde u meni prepoznala tu neku srednju gospa Nolu i poverila mi je tu ulogu. I ne mogu da kažem da u početku nisam bila skeptična. Jesam je prihvatila ali bilo mi je u glavi: Bože, hoću li ja to moći? A onda sam rekla, što da ne, hajde da pokušam. Ne mogu reći da je bilo lako, ali sam, s druge strane, dobila nešto veliko, da ponovo delim scenu sa nekim sjajnim ljudima...

Da li tolika pauza ima i neke svoje prednosti: recimo, pretpostavljam da je mnogo lakše graditi ulogu od nule? 

– Zapravo i jesam u „Gospa Nolu” ušla u glavi sa idejom da bukvalno počinjem od nule. Znači, okej, zanat imam negde, prošla sam školu, ali nema smisla ništa vaditi iz fioka, ni od pre trideset godina, ni od bilo kada... U pojedinim momentima mi je to pomoglo, a u drugim možda i odmoglo. Naravno, nisam ja sve ove godine bila potpuno odvojena od pozorišta, radila sam na sebe, mnogo čitala, puno se bavila Servantesom... Gledala sam i predstave, mada moram priznati da je teško sesti u publiku, jer emocije naviru i imate želju da poletite na tu scenu. A sada kada sam dobila priliku da se „preselim” iz publike, trebalo je vremena da, što se kaže, pustim korenje. I čini mi se da je sve bolje i bolje, i baš sam, onako, zadovoljna.

Ako je „Gospa Noli” predstavljala profesionalni „kambek” na sam krov srpskog teatra, onda je „Proscenijum” priča o samim pozorišnim temeljima? 

– Moj otac je to pozorište počeo da gradi pre 17 godina. Nako što je u Bačkoj Palanci srušena stara pozorišna zgrada, on je napravio neku malu scenu i pala su obećanja da će nešto više da se u uradi, pa iz vlasti u vlast - ništa. Milan je onda zahvaljujući jednom preduzimaču podigao novu zgradu opštinskog pozorišta, koju je samo trebalo opremiti, ali ona tako stoji već 30 godina i propada. I onda se on zainatio i napravio svoje privatno pozorište, malo od ušteđevine, malo kredita, radio je sam, a bilo je i moba. I kada ga je konačno završio, ja ga pitam: pa dobro, Milane, i šta sad, ko će tu da radi. A on će - pa ti, iako sam još uvek bila u inostranstvu. Međutim, moj muž završava igračku karijeru i prelazi u trenere, sin treba da krene u školu i - mi se vraćamo za Bačku Palanku. A ključevi od pozorišta me čekaju na stolu. Jesmo mi glumci, svi mi negde znamo ono što smo naučili, ali, opet, biti nekome mentor, pogotovo deci, nešto je sasvim drugačije. Ali, eto, mic po mic, i ispostavilo se da „Proscenijumu” ide dobro. 

Kakvo je interesovanje?

– Trenutno imamo četiri dečje grupe i tri za odrasle, otprilike 90 članova. I zainteresovani stalno dolaze. A dosta je i onih koji bi samo da pomognu: ušeta nam tako žena koja šije i hoće da nam pomogne oko kostima, i to bez naknade; pa dođe moj klasić Ljubiša Milišić i pokloni nama kostime i scenografiju, koje njegovom Novom novosadskom teatru više ne trebaju. I za sve to vreme, gledamo da i sa decom i sa odraslim radimo po akademskom sistemu - prvo osnove glume, pa javni čas, pa idemo onda za kraj predstavu, na kojoj radimo kako se to nekada radilo - šest, sedam meseci, nekada i duže. Jer kvalitet je najvažniji, on se prepoznaje. Idemo dalje, guramo, ima tu još nekih nedostataka, recimo, pokušamo da obogatimo našu tehniku, probamo da pišemo i neke projekte. Ali zato što se samog rada sa ljudim, sa decom, sa članovima tiče, to jako dobro funkcioniše. I želimo da što više ljudi privučemo, da ova naša mala palanka, što bi rekla Isidora Sekulić, zaživi pozorišno, da zaživi umetnički, da zaživi kulturno, i da za teatar pre svega zainteresujemo omladinu, srednjoškolce koji su na pragu odluke da li će levo ili desno a ne odvajaju se od telefona. Dobro, okej, podržavam ja tehnologiju, ali se moramo malo držati i klasike, onoga što su osnove, temelji, ne samo kulture, nego života.