ИНТЕРВЈУ
Марија Чутура: Глума зарђа као и спорт, после 30 година паузе вратила сам се на највећу сцену
Глумица из Бачке Паланке игра на отварању Стеријиног позорја у представи „Госпа Нола" — и води позориште које је отац сазидао у дворишту
Завршила је Академију уметности у Новом Саду у класи професора Бранка Плеше, а колеге су јој биле Љубиша Милишић, Југослав Крајнов, Милован Филиповић, трагично страдали Александар Богдановић...
Театарски путеви су је потом одвели у Ниш и са тамошњим Народним позориштем била је 1998. део 43. Стеријиног позорја као Марта Стојанов у „Вирусу” Синише Ковачевића у режији Милоша Јагодића. А онда се повукла са сцене и посветила се породици, пратећи спортску каријеру супруга, на{ег прослављеног рукометаша Далибора Чутуре, од Црне Горе и Мађарске до Шпаније и Румуније.
Па повратак кући, у Бачку Паланку, али и у позориште, „Просценијум”, које је њен отац, познати бачкопаланачки глумац и културни посленик Милан Бурсаћ, сам изградио у дворишту породичне куће. А онда поново и Стеријино позорје, где ће сутра на отварању играти у „Госпа Ноли” Исидоре Секулић у режији Соње Петровић и продукцији Српског народног позоришта.
– Током боравка у Шпанији јесам мало радила с децом, правила неке дечје представе. Чисто, што кажу, да се не заборави занат, али чињеница је да прошло готово 30 година од последњег професионалног театарског ангажмана – прича за „Дневник” Марија Чутура, девојачко Бурсаћ.
И? Како је вратити се театру после толико времена?
– Врло интересантно. Тешко. То је био велики задатак за мене и изазов да видим да ли наша професија може да “зарђа”. И могу слободно рећи да може. То је отприлике - а могу да поредим, будући да сам толике године паралелно живела неки спортски живот мог супруга - као када не играш озбиљну утакмицу десет година. Па пожелиш да потрчиш као некад, али није тако једноставно. И глума захтева кондицију, захтева „загревање мишића” пре сваке представа. А то је мени фалило. Али код мене је све некако у животу увек тако ишло. Кад сам се најмање надала, највише сам добила и обрнуто. Редитељка Соња Петровић је негде у мени препознала ту неку средњу госпа Нолу и поверила ми је ту улогу. И не могу да кажем да у почетку нисам била скептична. Јесам је прихватила али било ми је у глави: Боже, хоћу ли ја то моћи? А онда сам рекла, што да не, хајде да покушам. Не могу рећи да је било лако, али сам, с друге стране, добила нешто велико, да поново делим сцену са неким сјајним људима...
Да ли толика пауза има и неке своје предности: рецимо, претпостављам да је много лакше градити улогу од нуле?
– Заправо и јесам у „Госпа Нолу” ушла у глави са идејом да буквално почињем од нуле. Значи, океј, занат имам негде, прошла сам школу, али нема смисла ништа вадити из фиока, ни од пре тридесет година, ни од било када... У појединим моментима ми је то помогло, а у другим можда и одмогло. Наравно, нисам ја све ове године била потпуно одвојена од позоришта, радила сам на себе, много читала, пуно се бавила Сервантесом... Гледала сам и представе, мада морам признати да је тешко сести у публику, јер емоције навиру и имате жељу да полетите на ту сцену. А сада када сам добила прилику да се „преселим” из публике, требало је времена да, што се каже, пустим корење. И чини ми се да је све боље и боље, и баш сам, онако, задовољна.
ФЕП је на светском нивоу
Фестивала еколошког позоришта за децу и младе постоји дуже од три деценије и једна је од најпознатијих светских театарским смотри тог профила. „А захваљујући две васпитачице, које су га покренуле, нама у Бачкој Паланци припала је част да му будемо база”, наводи Марија Чутура.
„У прво време све је било скромно, готово стидљиво, да би пре 15-так година почело да снажно расте, када је организациона палица препуштена редитељки Соњи Петровић. И она је ФЕП подигла на светски ниво. Из године у годину буде све више пријава представа из целог света, те морамо да правимо компромисан избор, не у погледу квалитета, већ могућности да се, због техничких ограничења, представе уопште одиграју у Бачкој Паленци. Јер, понављам, варош, нажалост, нема класично позориште, већ су ту само алтернативне сцене - у биоскопу, музеју, сали Културног центра, у нашем „Просценијуму”, на отвореном... Али то свакако буде неколико невероватних дана, колико траје фестивал, напорно за нас организаторе, али невероватно искуство. Једноставно, то је фестивал који живи, за који се зна, и који се, на жалост, годинама бори са финансијама”.
Ако је „Госпа Ноли” представљала професионални „камбек” на сам кров српског театра, онда је „Просценијум” прича о самим позоришним темељима?
– Мој отац је то позориште почео да гради пре 17 година. Нако што је у Бачкој Паланци срушена стара позоришна зграда, он је направио неку малу сцену и пала су обећања да ће нешто више да се у уради, па из власти у власт - ништа. Милан је онда захваљујући једном предузимачу подигао нову зграду општинског позоришта, коју је само требало опремити, али она тако стоји већ 30 година и пропада. И онда се он заинатио и направио своје приватно позориште, мало од уштеђевине, мало кредита, радио је сам, а било је и моба. И када га је коначно завршио, ја га питам: па добро, Милане, и шта сад, ко ће ту да ради. А он ће - па ти, иако сам још увек била у иностранству. Међутим, мој муж завршава играчку каријеру и прелази у тренере, син треба да крене у школу и - ми се враћамо за Бачку Паланку. А кључеви од позоришта ме чекају на столу. Јесмо ми глумци, сви ми негде знамо оно што смо научили, али, опет, бити некоме ментор, поготово деци, нешто је сасвим другачије. Али, ето, миц по миц, и испоставило се да „Просценијуму” иде добро.
Какво је интересовање?
– Тренутно имамо четири дечје групе и три за одрасле, отприлике 90 чланова. И заинтересовани стално долазе. А доста је и оних који би само да помогну: ушета нам тако жена која шије и хоће да нам помогне око костима, и то без накнаде; па дође мој класић Љубиша Милишић и поклони нама костиме и сценографију, које његовом Новом новосадском театру више не требају. И за све то време, гледамо да и са децом и са одраслим радимо по академском систему - прво основе глуме, па јавни час, па идемо онда за крај представу, на којој радимо како се то некада радило - шест, седам месеци, некада и дуже. Јер квалитет је најважнији, он се препознаје. Идемо даље, гурамо, има ту још неких недостатака, рецимо, покушамо да обогатимо нашу технику, пробамо да пишемо и неке пројекте. Али зато што се самог рада са људим, са децом, са члановима тиче, то јако добро функционише. И желимо да што више људи привучемо, да ова наша мала паланка, што би рекла Исидора Секулић, заживи позоришно, да заживи уметнички, да заживи културно, и да за театар пре свега заинтересујемо омладину, средњошколце који су на прагу одлуке да ли ће лево или десно а не одвајају се од телефона. Добро, океј, подржавам ја технологију, али се морамо мало држати и класике, онога што су основе, темељи, не само културе, него живота.