INTERVJU - NEBOJŠA SAVIĆ, DIREKTOR DRAME SNP-A: Cilj nam je da kvalitet stavimo ispred kvantiteta

U središtu je veliki ansambl-projekat „Veliki rat”, po romanu Aleksandra Gatalice, uz Sterijinog „Kir Janju”, „Čelične magnolije” i „Egzekutora” Vojislava Savića, drame koja prva , dok se na repertoar vraćaju i predstave koje publika već poznaje, poput „Skupljača perja”. 

O tome zašto je manji broj premijera zapravo prilika za kvalitetniji pozorišni život, ali i o generacijskom jazu u ansamblu, izboru reditelja i odnosu prema publici, razgovarali smo sa Nebojšom Savićem, direktorom Drame SNP-a.

U ovoj sezoni Drama izlazi sa samo četiri premijere. Da li je razlog samo to što je „Veliki rat” ogroman projekat, uz koji bi bilo teško paralelno raditi nešto drugo, ili je posredi i svojevrstan rez kako bi se drugačije ustrojio repertoar?

– Više je faktora. Pre svega, želeo sam da kvalitet stavimo ispred kvantiteta. Kada imate veliki broj premijera, ne možete posle sve te predstave ni da igrate. Zagušite repertoar, glumce, tehniku, praktično sve. Dolazite u situaciju da probe postaju važnije od samih predstava, jer sedam ili deset dana pred premijeru morate da obezbedite scenu za generalne probe i tada se ništa drugo ne igra. Postojao je i problem načina na koji se ranije ulazilo u koprodukcije. Neko dođe sa idejom, vi je prihvatite i napravite predstavu a posle vas zbog nje boli glava. Naravno, dešavalo se da to i budu odlične ideje, kao u slučaju „Violiniste na krovu”, predstave koju igramo i danas. Ali smatram da pre svega treba da na osnovu mogućnosti našeg ansambl i onoga što nam nedostaje na repertoaru planiramo produkciju. 

Tačno je i da će „Veliki rat” biti ogromna produkcija, a i Opera i Balet pripremaju velike projekte. Ove dve umetničke jedinice su prethodnih godina imale manje premijera od Drame, ali ovo nije takmičenje. I nužna je koordinacija, jer veliki i zahtevni projekti, poput „Carske nevesta” Nikolaja Rimskog Korsakova, koju priprema Opera, angažuju sve resurse pozorišta. U svakom slučaju, naša namera nije da imamo najviše premijera, nego da predstave koje su na repertoaru - igramo. Vratili smo tako „Skupljače perja”, prošle sezone „Violinistu na krovu”, a vraćamo i „Jovanču na putu oko sveta”. Neke od tih predstava nisu igrane ne zato što za njih nema interesovanja, već zbog tehničkih uslova i zauzetosti glumaca. Sada smo napravili tromesečni repertoar, što omogućava kolegama da unapred znaju šta rade do kraja godine i da prema tome usklađuju svoje druge obaveze. Ranije smo dolazili u apsurdnu situaciju da Srpsko narodno pozorište dobija slobodne termine od sopstvenih glumaca, umesto da bude obrnuto. Tako nije moguće praviti ozbiljan repertoar. Mislim da će na kraju i oni kojima ovakav način rada trenutno ne odgovara biti zadovoljni. Uostalom, vidimo da publika već rezerviše karte i za decembar. A to je odlična stvar.

Sezonu započinjete „Velikim ratom”, velikim ansambl-projektom i velikom temom. Koliko je ulazak u jednu takvu priču važan i za sam ansambl Drame?

– Veoma je važan. Mislim da se ansambl Drame Srpskog narodnog pozorišta u poslednje vreme prilično razjedinio, a tu pre svega mislim na generacijske podele. Došli su mladi, talentovani ljudi koji žele da rade, i to „sad i sve”, ali, po mom mišljenju, ne treba da rade baš sve. Kada smo mi bili mladi, igrali smo manje uloge, dok su one glavne nosili Baja Gardinovački, Dušan Jakišić, Vladica Kaćanski... Podrazumevalo se da ćemo i mi jednog dana „doći na red”. No, kada smo mi stasali, došla je ta nova generacija koja je smatrala da smo mi svoje već odradili i da sada oni treba da nose repertoar. Tako je nastao određeni jaz u ansambl o kojem sam govoriou. Otuda je postojala čak bojazan da će biti problema da se napravi ovako velika ansambl-predstava. Ja, naprotiv, mislim da upravo takav projekat može da ujedini ansambl. Kada se ljudi okupe oko nečega što je veliko i značajno, svima je stalo da to uspe, da predstava bude dobra. Zato sam i želeo da uđemo u ovaj projekat. Razumem rizik, ali verujem da nam je upravo ovakva predstava potrebna.

Ono što „Veliki rat” izdvaja od dosadašnjih produkcija jeste i vreme koje je ostavljeno za pripremu. Umesto uobičajenog kratkog probnog perioda, ovoga puta reč je o višemesečnom radu?

– To je veoma važno. Reditelj Marko Čelebić i ja smo dugo razgovarali o ovom projektu, još dok sam bio zamenik upravnika SNP-a. Roman je adaptirao sam Aleksandar Gatalica, na dramatizaciji Đorđe Kosić radi praktično tri meseca, a imamo još toliko vremena do premijere, koja će biti 18. decembra. Mislim da se jedino tako i može raditi ovako velika predstava. U autorskom timu su i scenografkinja Marija Kalabić, Senka Ranisavljević radi kostime, a i podela je praktično gotova, mada ni ona nije sasvim zatvorena.... Iako dramatizacija još nije u potpunosti završena, veoma je zanimljiv koncept, jer na scenu prenosi veliki roman koji priča je o sutonu jedne epohe i Evrope koja se slama pod Velikim ratom. Iako je, naravno, centralna priča – srpska, imamo ovde i francuski, ruski, i turski pogled na taj rat... Uživao sam gledajući JDP-ovu „Kolubarsku bitku” s početka devedesetih u, i dan-danas ponekad tu veliku predstavu pogledam na Jutjubu. Ali naša predstava neće biti o samo jednoj pobedi niti samo o golgoti koju su preživeli naš narod i naša država – biće i toga, naravno, ali „Veliki rat” je zaokružena priča koju je Gatalica divno napisao i zasluženo za taj roman dobio NIN-ovu nagradu.

U svakom slučaju, kada govorimo o samom stvaralačkom procesu, ista temeljitost će morati da važi i za ostale predstave koje pripremamo. Predrag Štrbac zna da će „Čelične magnolije” raditi početkom marta, dok je Zoltan Puškaš već formirao svoj autorski tim i započeo saradnju sa dramaturgom jer krajem januara ili početkom februara počinje rad na „Kir Janji”. To je prednost manjeg i jasnije postavljenog plana. Možete studiozno da se pripremite za predstavu. Kada imate desetak premijera, to je praktično pokretna traka na kojoj neprestano izbacujete nove produkcije. To ne znači da nismo otvoreni za potencijalne koprodukcije tokom sezone, imamo već neke pozive, ali videćemo da li možemo da ih uklopimo, jer su planovi Drame, Opere i Baleta SNP-a za ovu sezonu veoma ambiciozni.

Zanimljivo je da, za razliku od nekih ranijih sezona, ovoga puta nisu angažovana rediteljska imena koja su se godinama ponavljala u SNP-u. Da li je i to deo nove repertoarske politike – da se najpre bira predstava, a tek onda reditelj?

– Upravo tako. Ne postoji rediteljsko ime koje po svaku cenu želimo da dovedemo, pa da onda gledamo koji bismo komad s njim radili. Polazimo od projekta i tražimo reditelja koji želi da ga radi i koji može da ga iznese. Tako Predrag Štrbac, koji je naš kućni rteditelj, a sedam godina nije režirao u Srpskom narodnom pozorištu. Zoltan Puškaš jeste režirao kod nas, ali je poslednji put radio još 2020. „Jovanču na putu oko sveta”, a ta predstava se još igra. Šest godina je prošlo i od kako je Marko Čelebić režirao kod nas „Veliku depresiju”, s kojom smo učestvoval i na Sterijinom pozorju. S druge strane, nećemo, naravno, bežati ni od toga da nam reditelji ponude projekat, ukoliko je predlog dobar. Tako nam se, recimo, Slobodan Stanković pojavio sa predlogom da se u sledećoj sezoni radi „Hadersfild” Uglješe Šajtinca. Razgovarao sam i sa Šajtincem, koji je bio oduševljen što će se taj komad igrati u SNP-u. Tu je i Nataša Poplavska, koja će takože naredne sezone režirati Šekspirovu „Ukroćenu goropad” a koja do sada nije radila u SNP-u. Dakle, nismo se rukovodili time da moramo imati velika rediteljska imena koja će sama po sebi privući pažnju. Imamo „Kir Janju”, „Čelične magnolije”, pre toga „Egzekutora”– Jednostavno, pre svega želimo repertoar koji ima smisla i reditelje koji su zainteresovani da rade odabrane tekstove. To ne znači da u narednom periodu nećemo sarađivati sa afirmisanim rediteljima. Ali svi mi koji smo dugo u pozorištu znamo da veliko ime nije garancija velike predstave. Događalo se da reditelj koji je kod nas napravio kultnu predstavu sledeći put napravi nešto što je daleko ispod njegovog uobičajenog nivoa. Mnogo toga mora da se poklopi. Zato mi je, uz kvalitet koji neko donosi, veoma važna i njegova želja da radi baš taj projekat. Mislim da se ta ambicija i energija na kraju prepoznaju u predstavi.