ИНТЕРВЈУ - НЕБОЈША САВИЋ, ДИРЕКТОР ДРАМЕ СНП-А: Циљ нам је да квалитет ставимо испред квантитета

У средишту је велики ансамбл-пројекат „Велики рат”, по роману Александра Гаталице, уз Стеријиног „Кир Јању”, „Челичне магнолије” и „Егзекутора” Војислава Савића, драме која прва , док се на репертоар враћају и представе које публика већ познаје, попут „Скупљача перја”. 

О томе зашто је мањи број премијера заправо прилика за квалитетнији позоришни живот, али и о генерацијском јазу у ансамблу, избору редитеља и односу према публици, разговарали смо са Небојшом Савићем, директором Драме СНП-а.

У овој сезони Драма излази са само четири премијере. Да ли је разлог само то што је „Велики рат” огроман пројекат, уз који би било тешко паралелно радити нешто друго, или је посреди и својеврстан рез како би се другачије устројио репертоар?

– Више је фактора. Пре свега, желео сам да квалитет ставимо испред квантитета. Када имате велики број премијера, не можете после све те представе ни да играте. Загушите репертоар, глумце, технику, практично све. Долазите у ситуацију да пробе постају важније од самих представа, јер седам или десет дана пред премијеру морате да обезбедите сцену за генералне пробе и тада се ништа друго не игра. Постојао је и проблем начина на који се раније улазило у копродукције. Неко дође са идејом, ви је прихватите и направите представу а после вас због ње боли глава. Наравно, дешавало се да то и буду одличне идеје, као у случају „Виолинисте на крову”, представе коју играмо и данас. Али сматрам да пре свега треба да на основу могућности нашег ансамбл и онога што нам недостаје на репертоару планирамо продукцију. 

Тачно је и да ће „Велики рат” бити огромна продукција, а и Опера и Балет припремају велике пројекте. Ове две уметничке јединице су претходних година имале мање премијера од Драме, али ово није такмичење. И нужна је координација, јер велики и захтевни пројекти, попут „Царске невеста” Николаја Римског Корсакова, коју припрема Опера, ангажују све ресурсе позоришта. У сваком случају, наша намера није да имамо највише премијера, него да представе које су на репертоару - играмо. Вратили смо тако „Скупљаче перја”, прошле сезоне „Виолинисту на крову”, а враћамо и „Јованчу на путу око света”. Неке од тих представа нису игране не зато што за њих нема интересовања, већ због техничких услова и заузетости глумаца. Сада смо направили тромесечни репертоар, што омогућава колегама да унапред знају шта раде до краја године и да према томе усклађују своје друге обавезе. Раније смо долазили у апсурдну ситуацију да Српско народно позориште добија слободне термине од сопствених глумаца, уместо да буде обрнуто. Тако није могуће правити озбиљан репертоар. Мислим да ће на крају и они којима овакав начин рада тренутно не одговара бити задовољни. Уосталом, видимо да публика већ резервише карте и за децембар. А то је одлична ствар.

Сезону започињете „Великим ратом”, великим ансамбл-пројектом и великом темом. Колико је улазак у једну такву причу важан и за сам ансамбл Драме?

– Веома је важан. Мислим да се ансамбл Драме Српског народног позоришта у последње време прилично разјединио, а ту пре свега мислим на генерацијске поделе. Дошли су млади, талентовани људи који желе да раде, и то „сад и све”, али, по мом мишљењу, не треба да раде баш све. Када смо ми били млади, играли смо мање улоге, док су оне главне носили Баја Гардиновачки, Душан Јакишић, Владица Каћански... Подразумевало се да ћемо и ми једног дана „доћи на ред”. Но, када смо ми стасали, дошла је та нова генерација која је сматрала да смо ми своје већ одрадили и да сада они треба да носе репертоар. Тако је настао одређени јаз у ансамбл о којем сам говориоу. Отуда је постојала чак бојазан да ће бити проблема да се направи овако велика ансамбл-представа. Ја, напротив, мислим да управо такав пројекат може да уједини ансамбл. Када се људи окупе око нечега што је велико и значајно, свима је стало да то успе, да представа буде добра. Зато сам и желео да уђемо у овај пројекат. Разумем ризик, али верујем да нам је управо оваква представа потребна.

Оно што „Велики рат” издваја од досадашњих продукција јесте и време које је остављено за припрему. Уместо уобичајеног кратког пробног периода, овога пута реч је о вишемесечном раду?

– То је веома важно. Редитељ Марко Челебић и ја смо дуго разговарали о овом пројекту, још док сам био заменик управника СНП-а. Роман је адаптирао сам Александар Гаталица, на драматизацији Ђорђе Косић ради практично три месеца, а имамо још толико времена до премијере, која ће бити 18. децембра. Мислим да се једино тако и може радити овако велика представа. У ауторском тиму су и сценографкиња Марија Калабић, Сенка Ранисављевић ради костиме, а и подела је практично готова, мада ни она није сасвим затворена.... Иако драматизација још није у потпуности завршена, веома је занимљив концепт, јер на сцену преноси велики роман који прича је о сутону једне епохе и Европе која се слама под Великим ратом. Иако је, наравно, централна прича – српска, имамо овде и француски, руски, и турски поглед на тај рат... Уживао сам гледајући ЈДП-ову „Колубарску битку” с почетка деведесетих у, и дан-данас понекад ту велику представу погледам на Јутјубу. Али наша представа неће бити о само једној победи нити само о голготи коју су преживели наш народ и наша држава – биће и тога, наравно, али „Велики рат” је заокружена прича коју је Гаталица дивно написао и заслужено за тај роман добио НИН-ову награду.

У сваком случају, када говоримо о самом стваралачком процесу, иста темељитост ће морати да важи и за остале представе које припремамо. Предраг Штрбац зна да ће „Челичне магнолије” радити почетком марта, док је Золтан Пушкаш већ формирао свој ауторски тим и започео сарадњу са драматургом јер крајем јануара или почетком фебруара почиње рад на „Кир Јањи”. То је предност мањег и јасније постављеног плана. Можете студиозно да се припремите за представу. Када имате десетак премијера, то је практично покретна трака на којој непрестано избацујете нове продукције. То не значи да нисмо отворени за потенцијалне копродукције током сезоне, имамо већ неке позиве, али видећемо да ли можемо да их уклопимо, јер су планови Драме, Опере и Балета СНП-а за ову сезону веома амбициозни.

Занимљиво је да, за разлику од неких ранијих сезона, овога пута нису ангажована редитељска имена која су се годинама понављала у СНП-у. Да ли је и то део нове репертоарске политике – да се најпре бира представа, а тек онда редитељ?

– Управо тако. Не постоји редитељско име које по сваку цену желимо да доведемо, па да онда гледамо који бисмо комад с њим радили. Полазимо од пројекта и тражимо редитеља који жели да га ради и који може да га изнесе. Тако Предраг Штрбац, који је наш кућни ртедитељ, а седам година није режирао у Српском народном позоришту. Золтан Пушкаш јесте режирао код нас, али је последњи пут радио још 2020. „Јованчу на путу око света”, а та представа се још игра. Шест година је прошло и од како је Марко Челебић режирао код нас „Велику депресију”, с којом смо учествовал и на Стеријином позорју. С друге стране, нећемо, наравно, бежати ни од тога да нам редитељи понуде пројекат, уколико је предлог добар. Тако нам се, рецимо, Слободан Станковић појавио са предлогом да се у следећој сезони ради „Хадерсфилд” Угљеше Шајтинца. Разговарао сам и са Шајтинцем, који је био одушевљен што ће се тај комад играти у СНП-у. Ту је и Наташа Поплавска, која ће такоже наредне сезоне режирати Шекспирову „Укроћену горопад” а која до сада није радила у СНП-у. Дакле, нисмо се руководили тиме да морамо имати велика редитељска имена која ће сама по себи привући пажњу. Имамо „Кир Јању”, „Челичне магнолије”, пре тога „Егзекутора”– Једноставно, пре свега желимо репертоар који има смисла и редитеље који су заинтересовани да раде одабране текстове. То не значи да у наредном периоду нећемо сарађивати са афирмисаним редитељима. Али сви ми који смо дуго у позоришту знамо да велико име није гаранција велике представе. Догађало се да редитељ који је код нас направио култну представу следећи пут направи нешто што је далеко испод његовог уобичајеног нивоа. Много тога мора да се поклопи. Зато ми је, уз квалитет који неко доноси, веома важна и његова жеља да ради баш тај пројекат. Мислим да се та амбиција и енергија на крају препознају у представи.