„Volim te, Mali prinče“: Glumica o četiri decenije na sceni i nagradi koja joj je kruna svih kruna

Svoj umetnički put je vezala za Pozorište lutaka Niš, a za svoj rad nagrađivana je na svim značajnijim festivalima u Srbiji, Jugoslaviji, pa i šire.

Nakon što smo, povodom osvajanja ove važne nagrade, predložili da napravimo intervju, Svetlana nam se javila sa nešto drugačijom idejom i intimnim, poetičnim vođenjem kroz važne momente na vlastitom umetničkom putu. 

Rađanje ljubavi prema pozorištu...

– Ko i kako je posadio pozorišnu klicu u mom malom biću, nikada mi neće biti jasno. Ili sam jednostavno rođena s njom. Ko zna? Ali pamtim jedno mamino staro karirano ćebe, nekoliko krompira, a sestra i ja i nesrećnika Fina, i čini mi se da je tako to krenulo. Kako maštom pobeći od ove stvarnosti? Kako stvoriti svoju bajku u kojoj će svet biti šareniji, čitati, pisati, rasti, uzrastati i voleti scenu na kojoj ću se polako početi otključavati?

O umetničkim počecima...

– Postojala je silna želja da neke srodne talente povežem i iznesem pred slično misleće duše. Te su me vilinske čarolije odvele do Pozorišta lutaka Niš. Kakvih je tu tek bilo čarobnjaka! Lutku čestito nisam još ni upoznala, a već sam se zaljubila u tu galeriju neponovljivih likova koji su oživljavali bajke pred očima zadivljenih mališana. Svaki novi komad, novi reditelj, nova uloga, nova lutka, gradio je u meni tu divnu kuću, kuću moje duše, a ja postajem stup koji nosi to što se ljubavlju zove Moje pozorište lutaka.

Reditelji...

– Reditelji kao što je Srboljub Stanković bili su dragoceni za moje mlado glumačko biće, a „Plava ptica“ je s njim zauvek svila gnezdo u mom srcu. Kolega i prijatelj, glumac i reditelj Zoran Lozančić je neko ko je, ne samo za mene, jednostavno nezaboravan. Srodno misleća Božja kreacija sa kojom sam oslikavala na sceni veličanstvene trenutke, Vladimir Lazić – čovek neverovatne energije koja bi mogla i planine da ruši, ali je ona izabrala da stvara ono što će na sceni živeti i što će publika voleti. I čovek koji je mom dramskom prvencu „Trnova Ružica“ poklonio poverenje, pre svega i pokazao još jednom zašto su veliki upravo to što jesu. 

Najdraže predstave...

– Ako bih izabrala ili izdvojila neku od dragih predstava, bio bi to svakako „Carev zatočnik“. Besprekoran spoj odličnog teksta, scenografije, savršenih lutaka, muzike koja po našem etnosu miriše, iznad svega fantastična glumačka igra i animacija. I moja voljena baba Poleksija i tih pet veličanstvenih nagrada koje mi je ona donela.

Mali princ...

– Poseban izazov igrajući za decu je to što zaista moraš biti istinit i tačan. Iskrenost i posvećenost je ono što vam otvara put ka njihovim srcima, a nagrada „Mali princ“ je za mene kruna svih kruna. Mnogo puta sam krunisana na raznim festivalima, ali „Mali princ“ nadilazi sve do sada osvojeno, jer to je za mene još jedna potvrda da jesam na pravom putu, da je ovaj put samo moj, i da uvek treba ići za svojim srcem i verovati svojim snovima, jer snovi se zaista ispunjavaju. Volim te, Mali prinče, ti to znaš.        

N. Marković