„Волим те, Мали принче“: Глумица о четири деценије на сцени и награди која јој је круна свих круна

Свој уметнички пут је везала за Позориште лутака Ниш, а за свој рад награђивана је на свим значајнијим фестивалима у Србији, Југославији, па и шире.

Након што смо, поводом освајања ове важне награде, предложили да направимо интервју, Светлана нам се јавила са нешто другачијом идејом и интимним, поетичним вођењем кроз важне моменте на властитом уметничком путу. 

Рађање љубави према позоришту...

– Ко и како је посадио позоришну клицу у мом малом бићу, никада ми неће бити јасно. Или сам једноставно рођена с њом. Ко зна? Али памтим једно мамино старо карирано ћебе, неколико кромпира, а сестра и ја и несрећника Фина, и чини ми се да је тако то кренуло. Како маштом побећи од ове стварности? Како створити своју бајку у којој ће свет бити шаренији, читати, писати, расти, узрастати и волети сцену на којој ћу се полако почети откључавати?

О уметничким почецима...

– Постојала је силна жеља да неке сродне таленте повежем и изнесем пред слично мислеће душе. Те су ме вилинске чаролије одвеле до Позоришта лутака Ниш. Каквих је ту тек било чаробњака! Лутку честито нисам још ни упознала, а већ сам се заљубила у ту галерију непоновљивих ликова који су оживљавали бајке пред очима задивљених малишана. Сваки нови комад, нови редитељ, нова улога, нова лутка, градио је у мени ту дивну кућу, кућу моје душе, а ја постајем ступ који носи то што се љубављу зове Моје позориште лутака.

Редитељи...

– Редитељи као што је Србољуб Станковић били су драгоцени за моје младо глумачко биће, а „Плава птица“ је с њим заувек свила гнездо у мом срцу. Колега и пријатељ, глумац и редитељ Зоран Лозанчић је неко ко је, не само за мене, једноставно незабораван. Сродно мислећа Божја креација са којом сам осликавала на сцени величанствене тренутке, Владимир Лазић – човек невероватне енергије која би могла и планине да руши, али је она изабрала да ствара оно што ће на сцени живети и што ће публика волети. И човек који је мом драмском првенцу „Трнова Ружица“ поклонио поверење, пре свега и показао још једном зашто су велики управо то што јесу. 

Најдраже представе...

– Ако бих изабрала или издвојила неку од драгих представа, био би то свакако „Царев заточник“. Беспрекоран спој одличног текста, сценографије, савршених лутака, музике која по нашем етносу мирише, изнад свега фантастична глумачка игра и анимација. И моја вољена баба Полексија и тих пет величанствених награда које ми је она донела.

Мали принц...

– Посебан изазов играјући за децу је то што заиста мораш бити истинит и тачан. Искреност и посвећеност је оно што вам отвара пут ка њиховим срцима, а награда „Мали принц“ је за мене круна свих круна. Много пута сам крунисана на разним фестивалима, али „Мали принц“ надилази све до сада освојено, јер то је за мене још једна потврда да јесам на правом путу, да је овај пут само мој, и да увек треба ићи за својим срцем и веровати својим сновима, јер снови се заиста испуњавају. Волим те, Мали принче, ти то знаш.        

Н. Марковић