ИНТЕРВЈУ: ЈОВАН МАТИЋ, ФРОНТМЕН ДЕЛ АРНО БЕНДА Каква ти је етика, таква ти је и естетика
Било је то лета Господњег 1986, тачније 2. јула, када се група београдских омладинаца званично окупила око заједничке реге идеје овековечене именом „Del Arno Band”.
И баш као и свака музичка група вишедеценијског стажа, и ДАБ је иза себе оставио траг утабан успонима и падовима, изменама и неодустајањима, као и дискографијом која тешко да се може рекапитулирати током два сата рођенданског наступа, какав је одржан синоћ у Ботаничкој башти „Јевремовац” у Београду.
Прелиставајући 40 година стваралаштва, како на сцени тако и у разговору са нама, један од оснивача и фронтмен ДАБ-а Јован Матић прича о почецима, развитку, прекретници, борби, новим пројектима и свему што заокружује поменути јубилеј.
Четири деценије ДАБ-а, то је већи део Вашег живота посвећеног једном бенду, једној породици, једној поруци...
– По свој прилици, нисам погрешно изабрао. Јер најгоре би било да се пробудиш после 40 година и кажеш: „‘Де сам ја бацио сво ово време!” То се, међутим, није десило. Напротив, после 40 година бар неколико ствари можемо да констатујемо. Прва ствар је да смо својим радом успели да афирмишемо реге као равноправни жанр у региону у широкој рок-поп фамилији. Пре нас су то били „инциденти”, а са нама је то постао један жанр који се котира исто колико и рок, панк и сви остали. Друга ствар је да смо у ненормалним околностима, говорим о ратним околностима, када је наратив била мржња и потпуно одсуство емпатије за другог, ми ипак успели са својим врло скромним могућностима, подсетићу да нам је први албум штампан искључиво на касети у 500 примерака, али да је упркос тим објективним препрекама та поруку коју ми носимо – а носимо поруку толеранције, емпатије, разумевања – стигла свуда. На моје велико изненађење, али стигла је. Од Словеније до Македоније, што јесте примарно јер су то људи којима се ми обраћамо, људи који разумеју о чему ми причамо и који су у крајњој линији и живели у сличним околностима. И трећа ствар је да смо успели да те људе инспиришемо да и они почну да се баве регеом, те су се појавили реге-посланици, свуда: Марибор, Љубљана, Загреб, Сплит, Босна, Црна Гора, Македонија... То бих убрајао у ону категорију „нисмо узалуд радили”. Ми смо онда успели да изградимо публику каква је иначе свуда у свету. Јер одлично је кад видиш управо то: све социјалне групе и све генерације. То нам је успело. И могу да „посолим” чињеницом да смо успешно извршили и смену генерација, да нам долази и млађа публика на концерте, и она најмлађа, па чак је и тренутно у бенду више од половине музичара млађе од самог бенда. Што је једна врло занимљива чињеница.
За ове четири деценије било је и успона и падова. Који су то моменти којих се најупечатљивије сећате?
– Ух... Знаш шта, човек има теденцију да непријатније моменте некако гурне у заборав, зато што их је превазишао. Тренутак пре него што је снимана „Регенерација” (1995), када се цела постава расула, био је један врло изазован моменат. То је био тренутак да ли да престанемо скроз или да наставимо... А све остало евентуално ружно, па и да, што да не... Пет заказаних концерата у Словенији за јесен 1991, исто толико у Хрватској за јесен 1991, што се наравно није десило јер се на лето 1991. десио рат. То је јако незгодан моменат кад је ваљало кренути поново са другачијом стратегијом напред. А од добрих момената, па сваки је заправо био добар. Сваки пут када смо успели да додамо један град на нашу мапу. Ово је бенд који људи или знају, што је супер, или га не знају а затекну се на концерту и онда га заволе. Тако да је нама сваки пут када бисмо успели у неком новом граду, сваки тренутак кад освојимо нову групу људи за оно што радимо, срећан догађај. Сваки концерт је био хајлајт јер смо сваки пут потврђивали да су наши уметнички ставови исправни.
А они ће наставити да се потврђују и на надолазећем албуму „Повратак дредаја”. Како иде тај пројекат?
– „Повратак дредаја” иде одлично. Жеља је да то буде винил свакако, пошто је јубиларни. Шест песама је снимљено и спремно, а осам је циљ јер толико може да стане на винил. Значи, ту смо негде, у смислу уснимавања, чак ће бити проблем, мораћемо да бирамо које да ставимо, али ја имам идеју да „вишкове” објавимо на дигиталним платформама, а осам одабраних ће бити део албума. То иде добро и ја верујем да ћемо сигурно до краја године уснимити све. Колико ће још продукција потрајати... Опет смо успели да направимо некакав искорак. Знаш, као што смо до „Времена воде” имали технолошки правац, где смо се око продукције максимално потрудили и да је она испала вансеријска за наше услове, онда смо после тога одабрали опцију да све буде природније, да буде као да само бенд свира, да буде само та енергија заједничке свирке, а не надодати канали, и у том смислу лепо смо узнапредовали са „Ако не знаш шта да радиш”. Сада идемо још корак даље, чини ми се, јер овај албум заиста снимамо све у цугу, сем вокала и дувача. Све инструменте уснимавамо у пакету, тако да се добија та природна енергија свирачка, нема лажи, нема преваре, то је то што чујеш, а онда се на то досниме вокали и дувачи. Задовољан сам. Имамо и нека нова решења и у ритмовима и лепо нам иде то истраживање, а чини ми се да и перо још није заказало, а почиње да понавља исте слике.
Шта публику чека на новом албуму?
– Могу да очекују додатни напредак у смислу порука и ритмова, што су већ навикли од ДАБ-а, јер увек покуашавамо да одемо корак даље у том смислу. Није као да седнемо уз кафу и како да одемо корак даље, него свирамо. А добили смо и нову енергију, имамо новог врло младог басиситу, новог тонца који је убедљиво најмлађи од екипе, 2004. годиште, његов отац је био тонац ДАБ-а пре 25 година. Ми овде имамо већ и генерацијеске обнове унутра нас самих, и то је мени узрок великог задовољства.
Каква је сад ситуација на музичкој сцени?
– Успело нам је да урадимо нешто што је доста уникатно на овој сцени, јер некако рок је увек био постављен сам од себе, а ми смо, почевши од 1986. кад смо основани, од регеа направили нешто на шта сви обраћају пажњу у овом региону, хтели то или не. Ситуација се променила у другим апсектима овог посла. Музика више нема исти значај као кад сам ја био млад, то је прва ствар. Ни код нас, а богами ни у свету. Друго, у свету постоји проблем јер се музици прилази као и производњи свих осталих производа, значи конзумеристичком логиком која није нужно уметничка. А код нас је генерално проблем што медији немају више потребе да тако здушно подржавају уметнике који на било који начин одударају од главног тока и наратива. Тако да није исто. Ми овде данас немамо емисије из културе, нарочито не оне посвећене музици, готово да је нестала и музичка критика. Стиче се утисак, баш зато што се медији не осврћу превише на уметност, да ње нема. На њихову жалост, уметници су навикли да немају ништа, јер ко сваки тврдокорни материјал радиш без обзира што од тога нећеш имати богзнашта у материјалном смислу. У нематеријалном смо награђени изнад очекивања. Каква ти је етика таква ти је и естетика, упркос њиховом игнорисању ми смо успели да урадимо доста тога. Видећемо шта ће сутра донети. Док је седамдесетих музика била темељ и основ свог социјалног живота млађих људи, то данас више није случај.
Или свеже идеје или фајронт
Колико је бенд за ових 40 година растао и мењао се, а колико публика? Да ли је то нешто што не може једно без другог?
– Бенд је свакако се развијао у оквиру жанра који је себи одабрао и ту мислим да смо са успехом радили и настављамо да радимо. Да будем искрен, да смо дошли до закључка да се понављамо, ја бих први повукао кочницу, јер то не би имало смисла. Исто тако је и публика с нама расла, са изванредном прецизношћу су пратили оно што радимо и прилагођавали се, и они су расли у крајњој линији. У почетку је то био куриозитет а онда је постало нешто што је нормално да видиш да је и публика усвојила реге постуалате и да се у складу с њима понаша. То је ствар која иде паралелно. Што се уметника тиче, чврсто сам уверен да он има разлога да настави са радом само уколико се јављају свеже идеје. Без тога нема много разлога да се снима даље. Ми сад снимамо нови албум, две трећине смо завршили и заправо велики број концерата нас је мало успорио, а не одсуство инспирације или нечег другог. То иде паралелно и драго ми је што наша публика то поздравља и препознаје наш уложени труд да им будемо на услузи у смислу пружања задовољства. Једноставно, они знају да ми никада нећемо фушарити, тезгарити, да ћемо исто да свирамо и у најмањем селу и у највећем граду.
А ми данас не бисмо ни били овде да једног дана малом Јовану Матићу нису тутнули реге плочу у руке...
– Да, то се десило у овој грађевини која је ту поред студија. У првој соби је била моја соба и грамофон и ту се део тај „Lively Up Yoursefl” (1974) моменат који је одредио сва даља догађања. Ја сам се већ увелико занимао за музику и свирао, али тај тренутак када је реге ушао у мој живот је променио комплетно ток свих осталих догађања. Од тада па на овамо готово да није било паузе. То је био битан моменат. Ја сам се до тада углавном бавио акустичарском музиком, што сам демонстрирао на амбуму „Интимно”. Што се регеа тиче, други кључан моменат је у реге клубу на Машинцу, тад је хит био „Johnny B. Good” од Питера Тоша и стајао је стих: „Mama said: ‘Son, you gotta be a man, You got to be the leader of a reggae band”. То је мене пукло до те мере да сам тад први пут почео да размишљам да би можда било паметно да пробам да направим реге бенд. Од тог момента отишао сам да одслужим дуг ЈНА и по повратка из војске почео сам активно да се бавим окупљањем људи како бисмо почели да радимо на стварању реге бенда. То су два кључна момента и од тада није било стајања и не видим разлог зашто би било. Чврсто сам уверен да нисам губио време.
Да имате прилику све испочетка...
– Да, неке ствари бих пре свега код себе исправио. Био сам врло нестрпљив и буран као млађи, а сад сам научио да будем миран и да допустим да људи себе изразе и имају утисак да учествују у свему. Ништа се није изгубило, напротив, добило се. То бих можда променио, све друго, па не верујем. Имали смо пар момената када су разни моћници са разних страна нудили да нас пригрле, „помогну”, ми смо све то одбили. И што се тиче здравља и кичме, супер нам је!
Како године подносе овај темпо?
– За сада, да куцнем у дрво, океј је. Ја сам предуго чекао да ствари крену да се дешавају овим темпом и искрено речено, пошто више не радим онај други посао (новинарски), мени је варијанта као да сам на годишњем одмору нон-стоп. Јер раније сам исто то морао да уклапам са целим једним послом који баш није био реда једноставности, да не мораш да користиш вијугу. Откад немам то оптерећење, неких дана се будим с утиском да сам се улењио, али нисам, јер погледај шта сам све урадио с музиком у међувремену. Мени то не делује богзнашта напорно.