INTERVJU: JOVAN MATIĆ, FRONTMEN DEL ARNO BENDA Kakva ti je etika, takva ti je i estetika
Bilo je to leta Gospodnjeg 1986, tačnije 2. jula, kada se grupa beogradskih omladinaca zvanično okupila oko zajedničke rege ideje ovekovečene imenom „Del Arno Band”.
I baš kao i svaka muzička grupa višedecenijskog staža, i DAB je iza sebe ostavio trag utaban usponima i padovima, izmenama i neodustajanjima, kao i diskografijom koja teško da se može rekapitulirati tokom dva sata rođendanskog nastupa, kakav je održan sinoć u Botaničkoj bašti „Jevremovac” u Beogradu.
Prelistavajući 40 godina stvaralaštva, kako na sceni tako i u razgovoru sa nama, jedan od osnivača i frontmen DAB-a Jovan Matić priča o počecima, razvitku, prekretnici, borbi, novim projektima i svemu što zaokružuje pomenuti jubilej.
Četiri decenije DAB-a, to je veći deo Vašeg života posvećenog jednom bendu, jednoj porodici, jednoj poruci...
– Po svoj prilici, nisam pogrešno izabrao. Jer najgore bi bilo da se probudiš posle 40 godina i kažeš: „‘De sam ja bacio svo ovo vreme!” To se, međutim, nije desilo. Naprotiv, posle 40 godina bar nekoliko stvari možemo da konstatujemo. Prva stvar je da smo svojim radom uspeli da afirmišemo rege kao ravnopravni žanr u regionu u širokoj rok-pop familiji. Pre nas su to bili „incidenti”, a sa nama je to postao jedan žanr koji se kotira isto koliko i rok, pank i svi ostali. Druga stvar je da smo u nenormalnim okolnostima, govorim o ratnim okolnostima, kada je narativ bila mržnja i potpuno odsustvo empatije za drugog, mi ipak uspeli sa svojim vrlo skromnim mogućnostima, podsetiću da nam je prvi album štampan isključivo na kaseti u 500 primeraka, ali da je uprkos tim objektivnim preprekama ta poruku koju mi nosimo – a nosimo poruku tolerancije, empatije, razumevanja – stigla svuda. Na moje veliko iznenađenje, ali stigla je. Od Slovenije do Makedonije, što jeste primarno jer su to ljudi kojima se mi obraćamo, ljudi koji razumeju o čemu mi pričamo i koji su u krajnjoj liniji i živeli u sličnim okolnostima. I treća stvar je da smo uspeli da te ljude inspirišemo da i oni počnu da se bave regeom, te su se pojavili rege-poslanici, svuda: Maribor, Ljubljana, Zagreb, Split, Bosna, Crna Gora, Makedonija... To bih ubrajao u onu kategoriju „nismo uzalud radili”. Mi smo onda uspeli da izgradimo publiku kakva je inače svuda u svetu. Jer odlično je kad vidiš upravo to: sve socijalne grupe i sve generacije. To nam je uspelo. I mogu da „posolim” činjenicom da smo uspešno izvršili i smenu generacija, da nam dolazi i mlađa publika na koncerte, i ona najmlađa, pa čak je i trenutno u bendu više od polovine muzičara mlađe od samog benda. Što je jedna vrlo zanimljiva činjenica.
Za ove četiri decenije bilo je i uspona i padova. Koji su to momenti kojih se najupečatljivije sećate?
– Uh... Znaš šta, čovek ima tedenciju da neprijatnije momente nekako gurne u zaborav, zato što ih je prevazišao. Trenutak pre nego što je snimana „Regeneracija” (1995), kada se cela postava rasula, bio je jedan vrlo izazovan momenat. To je bio trenutak da li da prestanemo skroz ili da nastavimo... A sve ostalo eventualno ružno, pa i da, što da ne... Pet zakazanih koncerata u Sloveniji za jesen 1991, isto toliko u Hrvatskoj za jesen 1991, što se naravno nije desilo jer se na leto 1991. desio rat. To je jako nezgodan momenat kad je valjalo krenuti ponovo sa drugačijom strategijom napred. A od dobrih momenata, pa svaki je zapravo bio dobar. Svaki put kada smo uspeli da dodamo jedan grad na našu mapu. Ovo je bend koji ljudi ili znaju, što je super, ili ga ne znaju a zateknu se na koncertu i onda ga zavole. Tako da je nama svaki put kada bismo uspeli u nekom novom gradu, svaki trenutak kad osvojimo novu grupu ljudi za ono što radimo, srećan događaj. Svaki koncert je bio hajlajt jer smo svaki put potvrđivali da su naši umetnički stavovi ispravni.
A oni će nastaviti da se potvrđuju i na nadolazećem albumu „Povratak dredaja”. Kako ide taj projekat?
– „Povratak dredaja” ide odlično. Želja je da to bude vinil svakako, pošto je jubilarni. Šest pesama je snimljeno i spremno, a osam je cilj jer toliko može da stane na vinil. Znači, tu smo negde, u smislu usnimavanja, čak će biti problem, moraćemo da biramo koje da stavimo, ali ja imam ideju da „viškove” objavimo na digitalnim platformama, a osam odabranih će biti deo albuma. To ide dobro i ja verujem da ćemo sigurno do kraja godine usnimiti sve. Koliko će još produkcija potrajati... Opet smo uspeli da napravimo nekakav iskorak. Znaš, kao što smo do „Vremena vode” imali tehnološki pravac, gde smo se oko produkcije maksimalno potrudili i da je ona ispala vanserijska za naše uslove, onda smo posle toga odabrali opciju da sve bude prirodnije, da bude kao da samo bend svira, da bude samo ta energija zajedničke svirke, a ne nadodati kanali, i u tom smislu lepo smo uznapredovali sa „Ako ne znaš šta da radiš”. Sada idemo još korak dalje, čini mi se, jer ovaj album zaista snimamo sve u cugu, sem vokala i duvača. Sve instrumente usnimavamo u paketu, tako da se dobija ta prirodna energija sviračka, nema laži, nema prevare, to je to što čuješ, a onda se na to dosnime vokali i duvači. Zadovoljan sam. Imamo i neka nova rešenja i u ritmovima i lepo nam ide to istraživanje, a čini mi se da i pero još nije zakazalo, a počinje da ponavlja iste slike.
Šta publiku čeka na novom albumu?
– Mogu da očekuju dodatni napredak u smislu poruka i ritmova, što su već navikli od DAB-a, jer uvek pokuašavamo da odemo korak dalje u tom smislu. Nije kao da sednemo uz kafu i kako da odemo korak dalje, nego sviramo. A dobili smo i novu energiju, imamo novog vrlo mladog basisitu, novog tonca koji je ubedljivo najmlađi od ekipe, 2004. godište, njegov otac je bio tonac DAB-a pre 25 godina. Mi ovde imamo već i generacijeske obnove unutra nas samih, i to je meni uzrok velikog zadovoljstva.
Kakva je sad situacija na muzičkoj sceni?
– Uspelo nam je da uradimo nešto što je dosta unikatno na ovoj sceni, jer nekako rok je uvek bio postavljen sam od sebe, a mi smo, počevši od 1986. kad smo osnovani, od regea napravili nešto na šta svi obraćaju pažnju u ovom regionu, hteli to ili ne. Situacija se promenila u drugim apsektima ovog posla. Muzika više nema isti značaj kao kad sam ja bio mlad, to je prva stvar. Ni kod nas, a bogami ni u svetu. Drugo, u svetu postoji problem jer se muzici prilazi kao i proizvodnji svih ostalih proizvoda, znači konzumerističkom logikom koja nije nužno umetnička. A kod nas je generalno problem što mediji nemaju više potrebe da tako zdušno podržavaju umetnike koji na bilo koji način odudaraju od glavnog toka i narativa. Tako da nije isto. Mi ovde danas nemamo emisije iz kulture, naročito ne one posvećene muzici, gotovo da je nestala i muzička kritika. Stiče se utisak, baš zato što se mediji ne osvrću previše na umetnost, da nje nema. Na njihovu žalost, umetnici su navikli da nemaju ništa, jer ko svaki tvrdokorni materijal radiš bez obzira što od toga nećeš imati bogznašta u materijalnom smislu. U nematerijalnom smo nagrađeni iznad očekivanja. Kakva ti je etika takva ti je i estetika, uprkos njihovom ignorisanju mi smo uspeli da uradimo dosta toga. Videćemo šta će sutra doneti. Dok je sedamdesetih muzika bila temelj i osnov svog socijalnog života mlađih ljudi, to danas više nije slučaj.
Ili sveže ideje ili fajront
Koliko je bend za ovih 40 godina rastao i menjao se, a koliko publika? Da li je to nešto što ne može jedno bez drugog?
– Bend je svakako se razvijao u okviru žanra koji je sebi odabrao i tu mislim da smo sa uspehom radili i nastavljamo da radimo. Da budem iskren, da smo došli do zaključka da se ponavljamo, ja bih prvi povukao kočnicu, jer to ne bi imalo smisla. Isto tako je i publika s nama rasla, sa izvanrednom preciznošću su pratili ono što radimo i prilagođavali se, i oni su rasli u krajnjoj liniji. U početku je to bio kuriozitet a onda je postalo nešto što je normalno da vidiš da je i publika usvojila rege postualate i da se u skladu s njima ponaša. To je stvar koja ide paralelno. Što se umetnika tiče, čvrsto sam uveren da on ima razloga da nastavi sa radom samo ukoliko se javljaju sveže ideje. Bez toga nema mnogo razloga da se snima dalje. Mi sad snimamo novi album, dve trećine smo završili i zapravo veliki broj koncerata nas je malo usporio, a ne odsustvo inspiracije ili nečeg drugog. To ide paralelno i drago mi je što naša publika to pozdravlja i prepoznaje naš uloženi trud da im budemo na usluzi u smislu pružanja zadovoljstva. Jednostavno, oni znaju da mi nikada nećemo fušariti, tezgariti, da ćemo isto da sviramo i u najmanjem selu i u najvećem gradu.
A mi danas ne bismo ni bili ovde da jednog dana malom Jovanu Matiću nisu tutnuli rege ploču u ruke...
– Da, to se desilo u ovoj građevini koja je tu pored studija. U prvoj sobi je bila moja soba i gramofon i tu se deo taj „Lively Up Yoursefl” (1974) momenat koji je odredio sva dalja događanja. Ja sam se već uveliko zanimao za muziku i svirao, ali taj trenutak kada je rege ušao u moj život je promenio kompletno tok svih ostalih događanja. Od tada pa na ovamo gotovo da nije bilo pauze. To je bio bitan momenat. Ja sam se do tada uglavnom bavio akustičarskom muzikom, što sam demonstrirao na ambumu „Intimno”. Što se regea tiče, drugi ključan momenat je u rege klubu na Mašincu, tad je hit bio „Johnny B. Good” od Pitera Toša i stajao je stih: „Mama said: ‘Son, you gotta be a man, You got to be the leader of a reggae band”. To je mene puklo do te mere da sam tad prvi put počeo da razmišljam da bi možda bilo pametno da probam da napravim rege bend. Od tog momenta otišao sam da odslužim dug JNA i po povratka iz vojske počeo sam aktivno da se bavim okupljanjem ljudi kako bismo počeli da radimo na stvaranju rege benda. To su dva ključna momenta i od tada nije bilo stajanja i ne vidim razlog zašto bi bilo. Čvrsto sam uveren da nisam gubio vreme.
Da imate priliku sve ispočetka...
– Da, neke stvari bih pre svega kod sebe ispravio. Bio sam vrlo nestrpljiv i buran kao mlađi, a sad sam naučio da budem miran i da dopustim da ljudi sebe izraze i imaju utisak da učestvuju u svemu. Ništa se nije izgubilo, naprotiv, dobilo se. To bih možda promenio, sve drugo, pa ne verujem. Imali smo par momenata kada su razni moćnici sa raznih strana nudili da nas prigrle, „pomognu”, mi smo sve to odbili. I što se tiče zdravlja i kičme, super nam je!
Kako godine podnose ovaj tempo?
– Za sada, da kucnem u drvo, okej je. Ja sam predugo čekao da stvari krenu da se dešavaju ovim tempom i iskreno rečeno, pošto više ne radim onaj drugi posao (novinarski), meni je varijanta kao da sam na godišnjem odmoru non-stop. Jer ranije sam isto to morao da uklapam sa celim jednim poslom koji baš nije bio reda jednostavnosti, da ne moraš da koristiš vijugu. Otkad nemam to opterećenje, nekih dana se budim s utiskom da sam se ulenjio, ali nisam, jer pogledaj šta sam sve uradio s muzikom u međuvremenu. Meni to ne deluje bogznašta naporno.