(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ДУШАН ЕПИФАНИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОСТИГАО ГРАНИЦУ СНОВА АПСОЛУТНОГ СВЕТСКОГ РЕКОРДА У СТРЕЉАШТВУ Дан када су падале десетке као од шале

А он је, усуђујемо се то да тврдимо на основу остварења до којих је стизао на ватреној линији, био светска класа када је у рукама држао малокалибарску пушку. Освајао је медаље на светским и европским првенствима као члан репрезентације Југославије, захваљујући чему је заслужио и националну пензију, остајући увек да чврсто стоји на земљи, свестан сопственог места у свету стрељаштва. 

Са Епифанићем смо имали јединствену прилику да разговарамо у његовом породичном дому, на новосадској Детелинари, где нас је угостио у маниру изузетног домаћина, али и човека који и те како има шта да каже о својој спортској каријери.

– Потичем из Фаркаждина, села у општини Зрењанин – почео је Душан. – Он је смештен у близини Титела, после се пређе река Тиса, па следи Перлез, а после мог села следи Ковачица и  аутопут Зрењанин – Београд. Рођен сам 12. августа 1945. године, у породици у којој су ми се родитељи бавили пољопривредом. Морао сам да помажем оцу Драгољубу и мајци Нади у свакодневним обавезама, заједно са, млађим од мене, сестром Душицом и братом Спасојем. Нажалост, брат, који је био стоматолог и радио је у Немачкој, настрадао је несрећним случајем, док сестра живи у Новом Саду. Прва четири разреда основне школе завршио сам у Фаркаждину, а онда сам морао да школовање наставим у Перлезу, пошто сеоска школа није имала више разреде. У раним годинама, био сам трећи или четврти разред, показивао сам велики афинитет према оружју када бих видео ловце који су пролазили. Нисам могао да одвојим поглед од пушака које су носили, толико ме је све то привлачило.

Признао је наш саговорник да није играо фудбал или се бавио неким лоптачким спортом, све док није кренуо у гимназију у Зрењанину.

– У Фаркаждину није било организованог бављења спортом, па није ни било прилике да истражујем сопствене склоности. Тек када сам прешао у школу у Перлезу, на неком такмичењу у ваздушној пушци, гађали смо чутуре на игралишту и ја сам био најпрецизнији, освојио ту чутуру, али се на томе и завршило. Прилику да покушам да се опробам у разним спортовима, односно да видим који ми од њих највише лежи, добио сам тек у Гимназији „Коча Коларов“ у Зрењанину, у којој сам наставио школовање. Пробао сам све и свашта, али је стрељаштво било и остало мој избор. У то време пуцало се једино из малог калибра, не и из ваздушног оружја, а пробао сам и да пуцам из војничке пушке, која ми је, такође, ишла добро, али је то био скуп спорт, са врло мало такмичара.

По његовим речима, већ у другом и трећем разреду гимназије, побеђивао је све оне у Зрењанину који су годинама тренирали.

– По звршетку четвртог разреда, морао сам да се определим где ћу да студирам: да ли у Београду, или у Новом Саду. Највероватније уз препоруку рођака Славољуба Грозданова, који је био репрезентативац у гађању „маузерком“, војничком пушком М– 48, појавили су се тада људи из Стрељачке дружине „Нови Сад 1790“, који су желели да код себе привуку квалитетне стрелце и оне који су много обећавали. Убедили су ме да дођем у тај град, у којем сам био примљен на Технолошки факултет. Одмах сам се повезао и са стрелцима, а само стрелиште је тада било у катакомбама на Петроварадинској тврђави, у шанчевима. Козјим стазама, с бициклом, ранцем и пушком, пењао сам се свакодневно до тамо, али ми тешко није било. И, уз то, одмах сам приметио да доста добро стојим у односу на оне који су много пре мене почели да тренирају и да могу да им конкуришем. Чим сам стигао из Зрењанина, помислио сам да ћу сада и Новосађанима да покажем, али... Овде су ме дочекали Десанка Перовић, светска рекордерка, као и Бранислав Лончар, а на првом контролном такмичењу нигде ме није било. Остао сам 20– 30 кругова иза тих асова! Нисам знао ни где сам, ни шта сам. Преостало ми је само да тренирам и да покушам да достигнем светску класу, баш попут њих двоје. Срећом, моја воља није попуштала, жеља је и даље била велика и тренирао сам, тренирао, тренирао...

Ипак, Душан није заборавио на обавезе које је имао према оцу и помагање у домаћинуству.

– Носио сам пушку у Фаркаждин, па сам у дворишту, које је било дугачко око 50 метара, на багрем качио мету и тако тренирао, све да не пропустим да напредујем. Уз то, отац ме је терао да доста радим, па сам завијао прст којим сам стискао ороз, да ми не био очврснула кожа и како бих сачувао осећај у њему. И тако је то паралелно ишло – студије, стрељаштво и помоћ оцу. 

Душан Епифанић је константно напредовао, па је добио позив у јуниорку репрезентацију Југославије. 

– На Европском првенству у Каиру, Јован Чергић је постао првак континента, а ми смо, као екипа, освојили сребрну и бронзану медаљу и кући се вратили са три одличја. Био је то први пут да се једна наша селекција с озбиљног такмичења вратила са медаљама, а ја сам постао стандрадни члан омладинске селекције. Прелазак из омладинске у сениорску конкуренцију, најкритичнија је фаза у каријери сваког спортисте. Чак 99 одсто младих не успе директно да с врхунским резултатима настави и у много озбиљнијој конкуренцији. Мени је, међутим, успело да на прва три такмичења, захвалујући постигнутим резултатима, одмах постанем и сениорски репрезентативац, па сам у наредних 15 година бранио боје Југославије. Афимисао сам, се, постао неко и нешто и остварио дечачке снове. После годину дана, на место селектора је дошао Бранко Јововић, који је у наредних 20 година остао на тој функцији.

Истичући чињницу да до 1964. стрељачка селекција бивше СФРЈ није освојила никакву медаљу на великим међунардним такмичењима, Душан је наставио:

– Наш државни тим до тада је био „туристичка“ селекција, у маниру оне „важно је учествовати“. Тада смо ми, јуниори, освојили медаље на ЕП о којима сам већ причао. док су Лочар и Грозадновић исто учинили са сениорима у Букурешту. Е, од тада смо са сваког светског и европског првенства доносили одличја. Лично, као део тима, освојио сам треће место на Светском првенству у Аризони (САД), као и друга места на првенствима Европе у Лондону и Прагу. У каријери сам највеће резултате остваривао, заједно с осталим стрелцима, у екипној конкуренцији, док је у појединачној била далеко већа конкуренција. Рецимо, тада су репрезентативци СССР– а били непикосновена светска сила, па сам на једном ЕП упитао мог вршњака Владимира из те земље: „Био сам ове године други на Првенству Југославије и ушао у репрезентацију. Који бих с тим резултатом био на првенству СССР– а?“. Одговор је гласио: „Стоти!“. Једноставно, у тој земљи су репрезентативци били војна или полицијска лица, којима је стрељаштво било радна обавеза, без других задужења. 

Занимало нас је како му је полазило од руке да истовремено студира и буде врхунски стрелац.

– Било је то, најискреније, то веома тешко. Готово ни једно предавање, у време када сам био у Новом Саду, нисам пропуштао. Стрелиште и амфитеатар били су ми све, јер нисам имао времена ни за шта друго. По просеку оцена био сам солидан студент и нисам, једноставно, имао снаге за неке додатне активности.

Иза Душана Епифанића остао је и један резултат који га је уврстио у анале светског стрељаштва. Успео је, наиме, 1968. да погоди свих 60 „десетки“ на једном четворомечу у пољском Вроцлаву и крај свог имена упише резултат који је и „граница снова“ у том спорту – погођених 600 кругова.

– На том четворомечу учествовале су селекције Бугарске, Румуније, Пољске и Југославије. Не знам како је то данас, али у то време признавали су се као светски рекорди резултати остварени искључиво на светским и европским првенствима, односно олимпијским играма. Када сам остварио тај резултат, он је био у категорији незамисливих и то остварење доживаљавам као највећи успех у каријери. Да је реч о вансеријском достигнућу, сведочи и податак да је мој резултат пуних 20 година стајао као рекорд Југославије, да би га, 1988. године, изједначио Београђанин Горан Максимовић. Што се Европе и света тиче, већ следеће године по мом постављању тог резултата, он је био достинут, а светски рекорд који је био званични износио је 599 кругова. Ипак, пуно ми значи то што мој најбољи резултат у нашој земљи може да буде достигнут, али никада и оборен. И данас је то врхунски домет, јер од њега не постоји више.

На такмичењу у Вроцлаву су се, те 1968, дешавале неке занимљиве ситуације.

– Јесу, јер се покварила моја мета. Тада су се мете мењале с рамовима, па су се подизале и спуштале на сајле, а не као данас, када све имате на екранима и у реалном времену и када електроника све региструје. Елем, било је доста прохладно време у Пољској, север је то, па су ме, домаћини, код прекида, послали у свлачионицу да се угрејем и попијем чај. Када су оспособили мету, вратио сам се на линију и добио сам два пробна метка за упуцавање. И тада сам погодио обе „десетке“. Нисам ни сам знао колико још метака имам за такмичење, иако сам их имао у кутији спремних 60. Испуцао сам их све, устао, покварио став, када су ми Лончар и Пејовић рекли: „Где ћеш? Ено ти још једна мета...“. Вратим се, шта је –  ту је и погодим нови центар. Поново сам устао, када се појавила још једна мета... То је већ био шок за мене, али морао сам још једном да пуцам. Поново сам нанишанио и опет погодио „десетку“. Е, тек ту је био крај. Са 10 пробних метака, она два за упуцавање и 60 у званичном делу такмичења, тог дана сам погодио укупно 72 центра! После су ми колеге говориле да сам тако могао да пуцам – до сутра. Тај резултат имао је велики одјек у читавом стрељачком свету и, нарвно, у Југославији.

Епифанић је учествовао и Олимпијским играма у Мексику 1968. године.

– Да би се пласирали на Игре, морали смо да испунимо пет норми, односно да толико пута имамо одређени број кругова.  Успели смо у томе, учинио сам, наравно, то и ја и пласирао се на највећи спортски догађај. За мене, то је било прво велико, највеће такмичење. Када је пред вама такво надметање, нисам знао ни како да се на њему снађем, све је тамо збуњујуће, а резултат – највише. Такмичили смо се само у појединачној конкуренцији, нисам добро прошао и освојио сам 62. место, у конкуренцији од око 200 такмичара. Биле су то моје једине Игре, пошто ми је за Минхен 1972. недостајало испуњење још једне норме.

Каријера елитног стрелца трајала је, како сам каже, до 1975. године и наступа на ЕП у Лондону. Срећко Пејовић и Зоран Лазић били су тада у првој рунди на другом месту, а Епифанић је у другој остао сам на стрелишту. 

– Одуговлачио сам, нисам желео да подбацим. Крај каријере сам планирао и раније, јер сам приметио да ми се покрадају грешке, у рефлексима и мозгу, јер стрељаштво је комплексан спорт. Знате како је: у свим спортовима трема уме да побољшава резултате, док у стрељаштву она делује попуно супротно. У тренутку када морате да будете поптуно опуштени, она вам повећава пулс, подиже адреналин и рука и пушка почињу да подхтавају. Не знам ни дан– данас како сам испалио последња четири хица, а за сребрну медаљу било је потребно да погодим по две „деветке“ и „десетке“. На линији нисам видео мету, све ми је било црно испред очију... Знам само да је, после последњег метка, пала заставица за дозвољено  време, а другови су скочили и почели ми да ме грле, јер испунио сам циљ! Отишао сам испод неког степеништа и – онесвестио се. То је био такав шок за мене. По одлуци да је то крај моје каријере, иако су многи покушавали да ме приволе да се вратим, нисам више одлазио на стрелиште пуних 30 година  – завршио је свој животопис Душан Епифанић.