(NE)ZABORAVLJENI: DUŠAN EPIFANIĆ, ČOVEK KOJI JE DOSTIGAO GRANICU SNOVA APSOLUTNOG SVETSKOG REKORDA U STRELJAŠTVU Dan kada su padale desetke kao od šale

A on je, usuđujemo se to da tvrdimo na osnovu ostvarenja do kojih je stizao na vatrenoj liniji, bio svetska klasa kada je u rukama držao malokalibarsku pušku. Osvajao je medalje na svetskim i evropskim prvenstvima kao član reprezentacije Jugoslavije, zahvaljujući čemu je zaslužio i nacionalnu penziju, ostajući uvek da čvrsto stoji na zemlji, svestan sopstvenog mesta u svetu streljaštva. 

Sa Epifanićem smo imali jedinstvenu priliku da razgovaramo u njegovom porodičnom domu, na novosadskoj Detelinari, gde nas je ugostio u maniru izuzetnog domaćina, ali i čoveka koji i te kako ima šta da kaže o svojoj sportskoj karijeri.

– Potičem iz Farkaždina, sela u opštini Zrenjanin – počeo je Dušan. – On je smešten u blizini Titela, posle se pređe reka Tisa, pa sledi Perlez, a posle mog sela sledi Kovačica i  autoput Zrenjanin – Beograd. Rođen sam 12. avgusta 1945. godine, u porodici u kojoj su mi se roditelji bavili poljoprivredom. Morao sam da pomažem ocu Dragoljubu i majci Nadi u svakodnevnim obavezama, zajedno sa, mlađim od mene, sestrom Dušicom i bratom Spasojem. Nažalost, brat, koji je bio stomatolog i radio je u Nemačkoj, nastradao je nesrećnim slučajem, dok sestra živi u Novom Sadu. Prva četiri razreda osnovne škole završio sam u Farkaždinu, a onda sam morao da školovanje nastavim u Perlezu, pošto seoska škola nije imala više razrede. U ranim godinama, bio sam treći ili četvrti razred, pokazivao sam veliki afinitet prema oružju kada bih video lovce koji su prolazili. Nisam mogao da odvojim pogled od pušaka koje su nosili, toliko me je sve to privlačilo.

Priznao je naš sagovornik da nije igrao fudbal ili se bavio nekim loptačkim sportom, sve dok nije krenuo u gimnaziju u Zrenjaninu.

– U Farkaždinu nije bilo organizovanog bavljenja sportom, pa nije ni bilo prilike da istražujem sopstvene sklonosti. Tek kada sam prešao u školu u Perlezu, na nekom takmičenju u vazdušnoj pušci, gađali smo čuture na igralištu i ja sam bio najprecizniji, osvojio tu čuturu, ali se na tome i završilo. Priliku da pokušam da se oprobam u raznim sportovima, odnosno da vidim koji mi od njih najviše leži, dobio sam tek u Gimnaziji „Koča Kolarov“ u Zrenjaninu, u kojoj sam nastavio školovanje. Probao sam sve i svašta, ali je streljaštvo bilo i ostalo moj izbor. U to vreme pucalo se jedino iz malog kalibra, ne i iz vazdušnog oružja, a probao sam i da pucam iz vojničke puške, koja mi je, takođe, išla dobro, ali je to bio skup sport, sa vrlo malo takmičara.

Po njegovim rečima, već u drugom i trećem razredu gimnazije, pobeđivao je sve one u Zrenjaninu koji su godinama trenirali.

– Po zvršetku četvrtog razreda, morao sam da se opredelim gde ću da studiram: da li u Beogradu, ili u Novom Sadu. Najverovatnije uz preporuku rođaka Slavoljuba Grozdanova, koji je bio reprezentativac u gađanju „mauzerkom“, vojničkom puškom M– 48, pojavili su se tada ljudi iz Streljačke družine „Novi Sad 1790“, koji su želeli da kod sebe privuku kvalitetne strelce i one koji su mnogo obećavali. Ubedili su me da dođem u taj grad, u kojem sam bio primljen na Tehnološki fakultet. Odmah sam se povezao i sa strelcima, a samo strelište je tada bilo u katakombama na Petrovaradinskoj tvrđavi, u šančevima. Kozjim stazama, s biciklom, rancem i puškom, penjao sam se svakodnevno do tamo, ali mi teško nije bilo. I, uz to, odmah sam primetio da dosta dobro stojim u odnosu na one koji su mnogo pre mene počeli da treniraju i da mogu da im konkurišem. Čim sam stigao iz Zrenjanina, pomislio sam da ću sada i Novosađanima da pokažem, ali... Ovde su me dočekali Desanka Perović, svetska rekorderka, kao i Branislav Lončar, a na prvom kontrolnom takmičenju nigde me nije bilo. Ostao sam 20– 30 krugova iza tih asova! Nisam znao ni gde sam, ni šta sam. Preostalo mi je samo da treniram i da pokušam da dostignem svetsku klasu, baš poput njih dvoje. Srećom, moja volja nije popuštala, želja je i dalje bila velika i trenirao sam, trenirao, trenirao...

Ipak, Dušan nije zaboravio na obaveze koje je imao prema ocu i pomaganje u domaćinustvu.

– Nosio sam pušku u Farkaždin, pa sam u dvorištu, koje je bilo dugačko oko 50 metara, na bagrem kačio metu i tako trenirao, sve da ne propustim da napredujem. Uz to, otac me je terao da dosta radim, pa sam zavijao prst kojim sam stiskao oroz, da mi ne bio očvrsnula koža i kako bih sačuvao osećaj u njemu. I tako je to paralelno išlo – studije, streljaštvo i pomoć ocu. 

Dušan Epifanić je konstantno napredovao, pa je dobio poziv u juniorku reprezentaciju Jugoslavije. 

– Na Evropskom prvenstvu u Kairu, Jovan Čergić je postao prvak kontinenta, a mi smo, kao ekipa, osvojili srebrnu i bronzanu medalju i kući se vratili sa tri odličja. Bio je to prvi put da se jedna naša selekcija s ozbiljnog takmičenja vratila sa medaljama, a ja sam postao standradni član omladinske selekcije. Prelazak iz omladinske u seniorsku konkurenciju, najkritičnija je faza u karijeri svakog sportiste. Čak 99 odsto mladih ne uspe direktno da s vrhunskim rezultatima nastavi i u mnogo ozbiljnijoj konkurenciji. Meni je, međutim, uspelo da na prva tri takmičenja, zahvalujući postignutim rezultatima, odmah postanem i seniorski reprezentativac, pa sam u narednih 15 godina branio boje Jugoslavije. Afimisao sam, se, postao neko i nešto i ostvario dečačke snove. Posle godinu dana, na mesto selektora je došao Branko Jovović, koji je u narednih 20 godina ostao na toj funkciji.

Ističući činjnicu da do 1964. streljačka selekcija bivše SFRJ nije osvojila nikakvu medalju na velikim međunardnim takmičenjima, Dušan je nastavio:

– Naš državni tim do tada je bio „turistička“ selekcija, u maniru one „važno je učestvovati“. Tada smo mi, juniori, osvojili medalje na EP o kojima sam već pričao. dok su Ločar i Grozadnović isto učinili sa seniorima u Bukureštu. E, od tada smo sa svakog svetskog i evropskog prvenstva donosili odličja. Lično, kao deo tima, osvojio sam treće mesto na Svetskom prvenstvu u Arizoni (SAD), kao i druga mesta na prvenstvima Evrope u Londonu i Pragu. U karijeri sam najveće rezultate ostvarivao, zajedno s ostalim strelcima, u ekipnoj konkurenciji, dok je u pojedinačnoj bila daleko veća konkurencija. Recimo, tada su reprezentativci SSSR– a bili nepikosnovena svetska sila, pa sam na jednom EP upitao mog vršnjaka Vladimira iz te zemlje: „Bio sam ove godine drugi na Prvenstvu Jugoslavije i ušao u reprezentaciju. Koji bih s tim rezultatom bio na prvenstvu SSSR– a?“. Odgovor je glasio: „Stoti!“. Jednostavno, u toj zemlji su reprezentativci bili vojna ili policijska lica, kojima je streljaštvo bilo radna obaveza, bez drugih zaduženja. 

Zanimalo nas je kako mu je polazilo od ruke da istovremeno studira i bude vrhunski strelac.

– Bilo je to, najiskrenije, to veoma teško. Gotovo ni jedno predavanje, u vreme kada sam bio u Novom Sadu, nisam propuštao. Strelište i amfiteatar bili su mi sve, jer nisam imao vremena ni za šta drugo. Po proseku ocena bio sam solidan student i nisam, jednostavno, imao snage za neke dodatne aktivnosti.

Iza Dušana Epifanića ostao je i jedan rezultat koji ga je uvrstio u anale svetskog streljaštva. Uspeo je, naime, 1968. da pogodi svih 60 „desetki“ na jednom četvoromeču u poljskom Vroclavu i kraj svog imena upiše rezultat koji je i „granica snova“ u tom sportu – pogođenih 600 krugova.

– Na tom četvoromeču učestvovale su selekcije Bugarske, Rumunije, Poljske i Jugoslavije. Ne znam kako je to danas, ali u to vreme priznavali su se kao svetski rekordi rezultati ostvareni isključivo na svetskim i evropskim prvenstvima, odnosno olimpijskim igrama. Kada sam ostvario taj rezultat, on je bio u kategoriji nezamislivih i to ostvarenje doživaljavam kao najveći uspeh u karijeri. Da je reč o vanserijskom dostignuću, svedoči i podatak da je moj rezultat punih 20 godina stajao kao rekord Jugoslavije, da bi ga, 1988. godine, izjednačio Beograđanin Goran Maksimović. Što se Evrope i sveta tiče, već sledeće godine po mom postavljanju tog rezultata, on je bio dostinut, a svetski rekord koji je bio zvanični iznosio je 599 krugova. Ipak, puno mi znači to što moj najbolji rezultat u našoj zemlji može da bude dostignut, ali nikada i oboren. I danas je to vrhunski domet, jer od njega ne postoji više.

Na takmičenju u Vroclavu su se, te 1968, dešavale neke zanimljive situacije.

– Jesu, jer se pokvarila moja meta. Tada su se mete menjale s ramovima, pa su se podizale i spuštale na sajle, a ne kao danas, kada sve imate na ekranima i u realnom vremenu i kada elektronika sve registruje. Elem, bilo je dosta prohladno vreme u Poljskoj, sever je to, pa su me, domaćini, kod prekida, poslali u svlačionicu da se ugrejem i popijem čaj. Kada su osposobili metu, vratio sam se na liniju i dobio sam dva probna metka za upucavanje. I tada sam pogodio obe „desetke“. Nisam ni sam znao koliko još metaka imam za takmičenje, iako sam ih imao u kutiji spremnih 60. Ispucao sam ih sve, ustao, pokvario stav, kada su mi Lončar i Pejović rekli: „Gde ćeš? Eno ti još jedna meta...“. Vratim se, šta je –  tu je i pogodim novi centar. Ponovo sam ustao, kada se pojavila još jedna meta... To je već bio šok za mene, ali morao sam još jednom da pucam. Ponovo sam nanišanio i opet pogodio „desetku“. E, tek tu je bio kraj. Sa 10 probnih metaka, ona dva za upucavanje i 60 u zvaničnom delu takmičenja, tog dana sam pogodio ukupno 72 centra! Posle su mi kolege govorile da sam tako mogao da pucam – do sutra. Taj rezultat imao je veliki odjek u čitavom streljačkom svetu i, narvno, u Jugoslaviji.

Epifanić je učestvovao i Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine.

– Da bi se plasirali na Igre, morali smo da ispunimo pet normi, odnosno da toliko puta imamo određeni broj krugova.  Uspeli smo u tome, učinio sam, naravno, to i ja i plasirao se na najveći sportski događaj. Za mene, to je bilo prvo veliko, najveće takmičenje. Kada je pred vama takvo nadmetanje, nisam znao ni kako da se na njemu snađem, sve je tamo zbunjujuće, a rezultat – najviše. Takmičili smo se samo u pojedinačnoj konkurenciji, nisam dobro prošao i osvojio sam 62. mesto, u konkurenciji od oko 200 takmičara. Bile su to moje jedine Igre, pošto mi je za Minhen 1972. nedostajalo ispunjenje još jedne norme.

Karijera elitnog strelca trajala je, kako sam kaže, do 1975. godine i nastupa na EP u Londonu. Srećko Pejović i Zoran Lazić bili su tada u prvoj rundi na drugom mestu, a Epifanić je u drugoj ostao sam na strelištu. 

– Odugovlačio sam, nisam želeo da podbacim. Kraj karijere sam planirao i ranije, jer sam primetio da mi se pokradaju greške, u refleksima i mozgu, jer streljaštvo je kompleksan sport. Znate kako je: u svim sportovima trema ume da poboljšava rezultate, dok u streljaštvu ona deluje popuno suprotno. U trenutku kada morate da budete poptuno opušteni, ona vam povećava puls, podiže adrenalin i ruka i puška počinju da podhtavaju. Ne znam ni dan– danas kako sam ispalio poslednja četiri hica, a za srebrnu medalju bilo je potrebno da pogodim po dve „devetke“ i „desetke“. Na liniji nisam video metu, sve mi je bilo crno ispred očiju... Znam samo da je, posle poslednjeg metka, pala zastavica za dozvoljeno  vreme, a drugovi su skočili i počeli mi da me grle, jer ispunio sam cilj! Otišao sam ispod nekog stepeništa i – onesvestio se. To je bio takav šok za mene. Po odluci da je to kraj moje karijere, iako su mnogi pokušavali da me privole da se vratim, nisam više odlazio na strelište punih 30 godina  – završio je svoj životopis Dušan Epifanić.