VIZUELNA POTRAGA ZA DUHOVNIM SAPLEMENICIMA Pola veka vrhunskih plakata novosadskog umetnika Branislava Radoševića

Kreativni velemajstor (rođen 1949.) čiji su radovi obišli planetu, autorski pečat duboko je utisnuo, pre svega u gradu u kom je rođen i stvara – Novom Sadu. Tu je sve počelo, mada, iz perspektive vrhunskog „likovnjaka“, zaobilaznim putem...

- Moj prvi dodir sa umetnošću zbio se još u osnovnoj školi kada sam počeo da pišem poeziju. Dobio prvu nagradu pionira Jugoslavije za pesmu majci. Ali, to je trajalo do pred kraj srednje škole. Tada se u meni javlja mladalački bunt i doboka unutrašnja potreba da kritikujem svet oko sebe, tačnije pojave u društvu. Taj vid raspoloženja počeo je da izbija kroz crteže, kroz vizuelnu poetiku iznosio sam svoje stavove – kaže Radošević. 

Vrlo brzo profilisao se kao odličan karikaturista, pa je Radošević prvi Vojvođanin koji je dobio prestižnu Pjerovu nagradu, 1970. Dve godine kasnije na svetskoj izložbi u Sarajevu, „pala“ je takođe treća nagrada. To ga je preporučilo za urednika karikature u studentskom listu „Indeks“. Tu je, kroz poznanstva sa mnogim eminentnim personalom iz sveta kulture obogatio umetnički opus. Radošević tvrdi da je tadašnja Jugoslavija, iako komunistička zemlja, imala vrhunsku, svetski poznatu scenu karikature, jer je država želela da se predstavi kao slobodno, demokratko društvo. Polako se doticao i stripa, ilustracija za knjige svojih prijatelja, potom je 1974. postao  likovni urednik SKC-a,  a onda... Sudbina je umešala prste: 

- Tadašnji direktor Manifestacije „Brankovo kolo“ Mića Vasiljević jednoga dana došao je u SKC deprimiran, gotovo očajan. Rekao je da je od jednog umetnika naručio plakat, platio mu, ali plakata nema, a ni dotičnog umetnika nigde ne može da pronađe, vreme ističe...  Rekao sam mu da ne brine, jer imam idejno rešenje! Naravno, nisam ga imao, ali osećao sam da ću se brzo snaći. Na putu do mesta (gde sam kao imao rešenje) setio sem se stihova Radičevićeve pesme „Kad mlidijah umreti“. Ukomponovao sam reči te pesme sa obrisom spomenika Branku Radičeviću vajara Jovana Soldatovića. Vasiljević je bio oduševljen i tako je nastao moj prvi plakat...

Ispostaviće se da je to bio početak izuzetno plodnog rada kao karikaturiste, slikara, likovnog kritičara, ilustratora, dizajnera, multimedijalnog umetnika... Iako pravnik po obrazovanju, nije se bavio pravom, već nečim mnogo kreativnijim – umetnošću. Ali, pravo ga je, kaže, naučilo da misli. Njegov rad počiva na ovaploćenoj misli pretočenoj u vrhunska dela duboko prožeta satirom. A njegov Novi Sad, decenijama bogat raznolikim kulturnim dešavanjima, obogatio je plakatima koji o događajima svedoče kao svojevrstan vremeplov oslobođen klišea, originalan i upečatljiv. Tako i Vojvodina, taj koloritni gemišt mentaliteta, tradicija i navika, bila mu je i ostala velika inspiracija.

 Kao na traci ređale su se nagrade i priznanja, sjajne kritike, zadovoljni konzumenti umetnosti. Tokom karijere stvorio je preko 370 plakata. Odavno je izašao iz lokalnih okvira. To traje do danas, jer kreativna energije ga ne napušta. Pre nekoliko godina, dobio je ponudu da uradi plakat za čuveni džez festival u Dortmundu. Posle prvog plakata, organizatori festivala do danas nisu više tražili drugog dizajnera.   

- Plakat je veliki izraz u samo jednoj slici, neka vrsta aforizma kroz koje pronalazim svoje duhovne saplemenike. U večitoj sam potrazi za istinom, a i sama umetnost je čista, nepatvorena istina ili vrhunska laž. Moji porivi su čisti, ja sam za prvu verziju – nema dilemu Branislav Radošević.