ВИЗУЕЛНА ПОТРАГА ЗА ДУХОВНИМ САПЛЕМЕНИЦИМА Пола века врхунских плаката новосадског уметника Бранислава Радошевића
Прођоше пола века и година од када је плодни новосадски уметник урадио свој први плакат, па је у ту част у Галерији ИТД на Петроварадинској тврђави уприличена изложба „50 година графичког обликовања плаката Бранислава Радошевића“, коју посетиоци могу да погледају до 14. децембра у Галерији ИТД на Тврђави.
Креативни велемајстор (рођен 1949.) чији су радови обишли планету, ауторски печат дубоко је утиснуо, пре свега у граду у ком је рођен и ствара – Новом Саду. Ту је све почело, мада, из перспективе врхунског „ликовњака“, заобилазним путем...
- Мој први додир са уметношћу збио се још у основној школи када сам почео да пишем поезију. Добио прву награду пионира Југославије за песму мајци. Али, то је трајало до пред крај средње школе. Тада се у мени јавља младалачки бунт и добока унутрашња потреба да критикујем свет око себе, тачније појаве у друштву. Тај вид расположења почео је да избија кроз цртеже, кроз визуелну поетику износио сам своје ставове – каже Радошевић.
Врло брзо профилисао се као одличан карикатуриста, па је Радошевић први Војвођанин који је добио престижну Пјерову награду, 1970. Две године касније на светској изложби у Сарајеву, „пала“ је такође трећа награда. То га је препоручило за уредника карикатуре у студентском листу „Индекс“. Ту је, кроз познанства са многим еминентним персоналом из света културе обогатио уметнички опус. Радошевић тврди да је тадашња Југославија, иако комунистичка земља, имала врхунску, светски познату сцену карикатуре, јер је држава желела да се представи као слободно, демократко друштво. Полако се дотицао и стрипа, илустрација за књиге својих пријатеља, потом је 1974. постао ликовни уредник СКЦ-а, а онда... Судбина је умешала прсте:
- Тадашњи директор Манифестације „Бранково коло“ Мића Васиљевић једнога дана дошао је у СКЦ депримиран, готово очајан. Рекао је да је од једног уметника наручио плакат, платио му, али плаката нема, а ни дотичног уметника нигде не може да пронађе, време истиче... Рекао сам му да не брине, јер имам идејно решење! Наравно, нисам га имао, али осећао сам да ћу се брзо снаћи. На путу до места (где сам као имао решење) сетио сем се стихова Радичевићеве песме „Кад млидијах умрети“. Укомпоновао сам речи те песме са обрисом споменика Бранку Радичевићу вајара Јована Солдатовића. Васиљевић је био одушевљен и тако је настао мој први плакат...
Испоставиће се да је то био почетак изузетно плодног рада као карикатуристе, сликара, ликовног критичара, илустратора, дизајнера, мултимедијалног уметника... Иако правник по образовању, није се бавио правом, већ нечим много креативнијим – уметношћу. Али, право га је, каже, научило да мисли. Његов рад почива на оваплоћеној мисли преточеној у врхунска дела дубоко прожета сатиром. А његов Нови Сад, деценијама богат разноликим културним дешавањима, обогатио је плакатима који о догађајима сведоче као својеврстан времеплов ослобођен клишеа, оригиналан и упечатљив. Тако и Војводина, тај колоритни гемишт менталитета, традиција и навика, била му је и остала велика инспирација.
Као на траци ређале су се награде и признања, сјајне критике, задовољни конзументи уметности. Током каријере створио је преко 370 плаката. Одавно је изашао из локалних оквира. То траје до данас, јер креативна енергије га не напушта. Пре неколико година, добио је понуду да уради плакат за чувени џез фестивал у Дортмунду. После првог плаката, организатори фестивала до данас нису више тражили другог дизајнера.
- Плакат је велики израз у само једној слици, нека врста афоризма кроз које проналазим своје духовне саплеменике. У вечитој сам потрази за истином, а и сама уметност је чиста, непатворена истина или врхунска лаж. Моји пориви су чисти, ја сам за прву верзију – нема дилему Бранислав Радошевић.