VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Grašci kao seoska mlada

Udruženje vinogradara i vinara Fruška gora, koje broji 110 članova, bilo im je u gostima sa svojim pijućim vinom, kako se već dugo govori za grašac beli oliti italijanski rizling. „Generalna proba” održana je prošlog vikenda, na Petrovaradinskoj tvrđavi, pod nazivom „Festival grašca”, četvrti put zaredom. 

Za beogradsku premijeru četrdesetak vinarija prikazalo je reviju svojih grašaca. Na najlepši način da naša vina nisu više onakva kakva ih je krajem prošlog veka „opevao” veliki poeta Ljubomir Simović. U pesmi „Rugalica vinu” on kaže: „Ovo je vino zaseda u mraku!/Žaba u ustima, kandža u stomaku!/Nije ti ovo ni radost siromahu,/a kamoli caru! A kamoli junaku!/...”

Istina, decenijama, sve do najnovijih vremena, pili su se milioni litara, pretežno rizlinzi (banatski i karlovački), jeftini i jednostavni, poluproizvodi koje je trebalo spašavati sodom ili mineralnom vodom. U tim kupažama nikada se nije znalo ko je koga smuvao. Masakrirana vina, kako smo ih zvali.

 „Prelistavajući” vina za beogradsku premijeru, shvatio sam da je kod nas sve veća glad za lepotom i da za naše vinogradarstvo ima nade, da će ono opstati. Sve više je vinopija s negovanim nepcem, a raznovrsnost vina sve veća, i kad je reč o samo jednoj sorti. I vino je sve veća radost.

Vinski amateri već primećuju da je grašac doživeo svoju drugu mladost, moderan i drugačiji, sa stilom, primeren svakom svetskom stolu. Da, ovim vinom mogu da se „posvete Dečani, a pio bi ga i Stefan Prvovenčani”. U malo segmenta života u Srbiji su učinjeni toliko kvalitetni pomaci kao u vinarstvu. Dok idem od stola do stola s čašom u ruci, srećem radosne znance i neznance, s kojima se ravnopravno razgovara o vinu, tačnije o grašcu.  

U atmosferi u kojoj kao u „Svetom pismu” važe svi temelji prave demokratije. Svako ima pravo da iznosi svoje mišljenje, svoje ideje, gluposti i fantazije. Plato Petrovaradinske tvrđave, s koje se pruža prelepi pogled na Novi Sad, bio je u subotu prošlog vikenda retki kutak Srbije u kojem nije bilo sporenja, nesporazuma. Još jednom je potvrđeno da vino, kad se u njemu uživa, pruža samo radost, veselje i nadahnuće.
 

Dugo sam se čudio nedostatku znatiželje i radoznalosti, kako naše nauke, tako i Sremaca, za druga vina, sem onih koja su potekla od kaberne sovinjona, merloa, kaberne frana, pinoa, rajnskog rizlinga i drugih stranih sorti. Dugo nam je trebalo da se vinogradari (o nauci nema šta da se kaže jer je više nema) opredele za naše kultivare. U tome su im najviše pomogli stranci koji su umesto kopija svojih vina tražili naše originale.

Sećam se primera koji to najbolje ilustruje. Bio sam u tek otvorenoj vinariji „Milanović” (tada „Ritijum”) u Surduku. Tridesetak Engleskinja osrednjih godina je tih dana obilazilo i degustiralo vina sremskih vinarija. Kod Dejana Milanovića im je prvo ponuđen italijanski rizling.  I na tome su ostale: do kraja su uživale u našem sortnom vinu, koje je za njih bilo veliko otkriće. Uz izvanredne mesne prerađevine, italijanski rizling je, kako su složno rekle, za njih bila „najlepša šansona”. 
 

U vinariji „Šijački” prisustvovao sam nekim degustacijama u kojima su turisti u nebesa dizali traminac, a na kraju, pre odlaska, obavezno kupovali buteljku-dve, pa i više vina koje je najraširenije u Sremu. Grašci ovih vinarija i danas su pravi reprezenti Srema. Dati prikaz svih, možda i više od stotinak grašaca serviranih prošlog vikenda u Petrovaradinu, tokom jednog popodneva, bilo je nemoguće, ali je bilo lepo i zanimljivo tome težiti. 

U velikom izboru vina za elitnu  i demokratsku potrošnju, izbegavajući da ih rangiram, pomenuću još samo neke. Sa zadovoljstvom spominjem mali porodični, tek osnovani,  podrum „Ćega” u Banoštoru čiji italijanski rizling zaslužuje da bude uvršten u sam vrh. Uz vinarije „Ubavić”, „Vertus Kiš”, „Veritas Ćurković”, „Verkatić”, „Vinčić”, „Quet”. 
 

Sremačka planina, pitomija od mnogih gradskih parkova, enološki još neistražena, u stanju je da rađa vino najviših gabarita, elegantne ravnoteže, kome ne treba niko. Grašac 2020. vinarije „Vinčić” u Šidu, na svetski priznatom takmičenju „Dekanter” u Londonu, nagradom „Best in Show” svrstan je u devet najboljih belih vina 2023. godine. 

Takav potencijal mogu da iznedre samo sorta i lokalitet, vino kompletne slojevitosti, prepuno mirisa sa tonovima suve kajsije, voska, zrelog žutog limuna, lanolina, pikantne kiseline i punoće izuzetne strukture i dubine.
Užasnuta Francuska i tim priznanjem otkriva da nema više monopol na najbolje zemljište, klimu i vinograde, da u svetu ima još krajeva koji imaju otmena vina, kompleksnost, klasu.
 

Grašci, graševine ili italijanski rizlinzi danas, pretežno su iz prethodne godine. Popiju se mladi, mada je, kažu strana iskustva, najbolja sorta za arhivska vina. Naš manjak vina u proizvodnji, koji zadovoljava tek trećinu naših potreba, ne da grašcima da ostare, najčešće ne dočekuju novu berbu. Vinari će vam reći, reč je o sorti vina koja je kao raskošna seoska mlada koja dočekuje dragog koji iz vojske dolazi na kratko odsustvo i ne voli dugo udvaranje.