ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Грашци као сеоска млада

Удружење виноградара и винара Фрушка гора, које броји 110 чланова, било им је у гостима са својим пијућим вином, како се већ дуго говори за грашац бели олити италијански ризлинг. „Генерална проба” одржана је прошлог викенда, на Петроварадинској тврђави, под називом „Фестивал грашца”, четврти пут заредом. 

За београдску премијеру четрдесетак винарија приказало је ревију својих грашаца. На најлепши начин да наша вина нису више онаква каква их је крајем прошлог века „опевао” велики поета Љубомир Симовић. У песми „Ругалица вину” он каже: „Ово је вино заседа у мраку!/Жаба у устима, канџа у стомаку!/Није ти ово ни радост сиромаху,/а камоли цару! А камоли јунаку!/...”

Истина, деценијама, све до најновијих времена, пили су се милиони литара, претежно ризлинзи (банатски и карловачки), јефтини и једноставни, полупроизводи које је требало спашавати содом или минералном водом. У тим купажама никада се није знало ко је кога смувао. Масакрирана вина, како смо их звали.

 „Прелиставајући” вина за београдску премијеру, схватио сам да је код нас све већа глад за лепотом и да за наше виноградарство има наде, да ће оно опстати. Све више је винопија с негованим непцем, а разноврсност вина све већа, и кад је реч о само једној сорти. И вино је све већа радост.

Вински аматери већ примећују да је грашац доживео своју другу младост, модеран и другачији, са стилом, примерен сваком светском столу. Да, овим вином могу да се „посвете Дечани, а пио би га и Стефан Првовенчани”. У мало сегмента живота у Србији су учињени толико квалитетни помаци као у винарству. Док идем од стола до стола с чашом у руци, срећем радосне знанце и незнанце, с којима се равноправно разговара о вину, тачније о грашцу.  

У атмосфери у којој као у „Светом писму” важе сви темељи праве демократије. Свако има право да износи своје мишљење, своје идеје, глупости и фантазије. Плато Петроварадинске тврђаве, с које се пружа прелепи поглед на Нови Сад, био је у суботу прошлог викенда ретки кутак Србије у којем није било спорења, неспоразума. Још једном је потврђено да вино, кад се у њему ужива, пружа само радост, весеље и надахнуће.
 

Дуго сам се чудио недостатку знатижеље и радозналости, како наше науке, тако и Сремаца, за друга вина, сем оних која су потекла од каберне совињона, мерлоа, каберне франа, пиноа, рајнског ризлинга и других страних сорти. Дуго нам је требало да се виноградари (о науци нема шта да се каже јер је више нема) определе за наше култиваре. У томе су им највише помогли странци који су уместо копија својих вина тражили наше оригинале.

Сећам се примера који то најбоље илуструје. Био сам у тек отвореној винарији „Милановић” (тада „Ритијум”) у Сурдуку. Тридесетак Енглескиња осредњих година је тих дана обилазило и дегустирало вина сремских винарија. Код Дејана Милановића им је прво понуђен италијански ризлинг.  И на томе су остале: до краја су уживале у нашем сортном вину, које је за њих било велико откриће. Уз изванредне месне прерађевине, италијански ризлинг је, како су сложно рекле, за њих била „најлепша шансона”. 
 

У винарији „Шијачки” присуствовао сам неким дегустацијама у којима су туристи у небеса дизали траминац, а на крају, пре одласка, обавезно куповали бутељку-две, па и више вина које је најраширеније у Срему. Грашци ових винарија и данас су прави репрезенти Срема. Дати приказ свих, можда и више од стотинак грашаца сервираних прошлог викенда у Петроварадину, током једног поподнева, било је немогуће, али је било лепо и занимљиво томе тежити. 

У великом избору вина за елитну  и демократску потрошњу, избегавајући да их рангирам, поменућу још само неке. Са задовољством спомињем мали породични, тек основани,  подрум „Ћега” у Баноштору чији италијански ризлинг заслужује да буде уврштен у сам врх. Уз винарије „Убавић”, „Вертус Киш”, „Веритас Ћурковић”, „Веркатић”, „Винчић”, „Quet”. 
 

Сремачка планина, питомија од многих градских паркова, енолошки још неистражена, у стању је да рађа вино највиших габарита, елегантне равнотеже, коме не треба нико. Грашац 2020. винарије „Винчић” у Шиду, на светски признатом такмичењу „Декантер” у Лондону, наградом „Best in Show” сврстан је у девет најбољих белих вина 2023. године. 

Такав потенцијал могу да изнедре само сорта и локалитет, вино комплетне слојевитости, препуно мириса са тоновима суве кајсије, воска, зрелог жутог лимуна, ланолина, пикантне киселине и пуноће изузетне структуре и дубине.
Ужаснута Француска и тим признањем открива да нема више монопол на најбоље земљиште, климу и винограде, да у свету има још крајева који имају отмена вина, комплексност, класу.
 

Грашци, грашевине или италијански ризлинзи данас, претежно су из претходне године. Попију се млади, мада је, кажу страна искуства, најбоља сорта за архивска вина. Наш мањак вина у производњи, који задовољава тек трећину наших потреба, не да грашцима да остаре, најчешће не дочекују нову бербу. Винари ће вам рећи, реч је о сорти вина која је као раскошна сеоска млада која дочекује драгог који из војске долази на кратко одсуство и не воли дуго удварање.