VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Kapa dole sremskim pinoima

Kako sam na početku objasnio, reč je o paradigmi sorte koju mnogi smatraju kraljicom među crnim vinima. Pored svoje rodne Burgundije, ona, kako smo se uverili, nudi svoje sjajne primerke po nekim evropskim oblastima izvan galske regije – Nemačkoj, Španiji, Italiji, Austriji, po Novom Zelandu, Kaliforniji, Australiji, Čileu i Južnoj Africi.

Fruška gora im se pridružuje sa zadrškom, nudeći široku lepezu nesumnjivo zanimljivih stilova, istina, još oskudnih količina. Ali dovoljno da prati kulturu naših potrošača, koja raste uporedo sa podizanjem kvaliteta domaćih vina. A, i normalno, mada ima mišljenja da je to poprilično spor proces. 

Zaboravlja se da se kod nas predugo radilo na antipropagandi dobrih vina. Primera radi, naši mediji i danas s ushićenjem izveštavaju o visokim prinosima grožđa, kao da je reč o pšenici, kukuruzu ili drugom ratarskom bilju. 

Vinsko grožđe se još uvek uglavnom plaća po težini, a ne po sorti, sadržaju šećera, fenolnoj zrelosti, sadržaju kiselina i drugim elementima berbe.

Fruška gora se i ovom prilikom pokazala kao čvrsta alternativa Burgundiji, potvrđujući kako nije neophodno držati se te čuvene francuske regije da bi se doživelo ushićenje u čarobnim mirisima i vrhunskoj finoći jednog velikog pino noara. 

U više sremskih podruma uverio sam se da u njihovim vinima dolazi do izražaja velika i moćna priroda fruškogorskih padina i čelopeka. Raskoš koja pamti antička vremena. 

Uverio sam se da zemlja Gala nema monopol na dobro zemljište, na dobru klimu i dobre vinograde. Da i u Sremu ima potesa u kojima crni pino može da rađa vina visoke otmenosti i gospodstva, kompleksnosti i klase.

Počeću od vinarije Dragana Zarića u Irigu. Na prelepoj padini, izloženoj suncu, između dva hopovska manastira, koju stariji Irižani nazivaju Dositejovom, podigao je vinograd veličine pet hektara. 

Slikar, koji živi i radi u Kanadi, u fruškogorskoj padini, pod korovom, samoniklim biljem i makijom, prepoznao je skriveno bogatstvo: posadio je osam sorti, među kojima je, ne krije, dao prednost crnom pinou. 

Zaintrigirao ga je baš zato što je nestabilan i preosetljiv u vinogradu, jogunast u sudovima za fermentaciju, mrzovoljan u bačvama za starenje, nepredvidiv u boci. Pokazaće se ubrzo da je i sam Zarić sličnog karaktera. Kako se njih dvojica nose i podnose, to sam bog zna.

Ali je činjenica da od prve berbe 2011. do danas njegov pino nijedne godine nije omanuo. Pamtim berbu iz 2014. godine, koja je u Srbiji zapamćena kao izuzetno loša. U mnogim krajevima nije je ni bilo. 

Zarićeva je bila nešto slabija nego prethodnih godina, bez dovoljno tela i strukture, ali sa prepoznatljivim sortnim karakterom. Berba 2017. je do sada neponovljiva. Dragan Zarić pino zove „veliki spavač”. 

I posle toliko godina vino ima svoju izgrađenu personalnost, a njegova elegantna ravnoteža i svilena glatkoća samo potvrđuju raniju konstataciju da je ovo sorta kojoj ne treba niko.

Generalno, vino nudi mirisne i voćne ukuse sa neverovatno glatkom teksturom, zagonetne i neuhvatljive da bi se pobliže opisalo. Za Zarićev pino 2017. može se reći: profinjenost, ravnoteža, istančanost. 

Te tri reči krase svaki dobro odnegovani crni pino, dostojan najkritičnijeg stola i najozbiljnijih gostiju. Verujem da su takvi bili i crni pinoi, kojima su, prolazeći vinogradima Burgundije, musketari u 18. veku skidanjem šešira iskazivali svoje poštovanje.

Pre više od deset godina u ovoj kolumni za crni pino vinarije „Dumo”, vlasništvo Milorada Minje Jovičića, pisao sam „da nije kralj, ali je ozbiljan kandidat za kraljevića”. U međuvremenu njegov pino doživljava ovacije gde god se pojavi. 

Na međunarodnim ocenjivanjima dobija najsjajnija odličja. U Londonu 2017. njegov pino ocenjen je sa 90 bodova. U Beču svake godine se pozlaćuje, a 2024. njegov pino proglašen je za najbolje crno vino.

Rezultat je to više srećnih okolnosti: teroara Salaksije, proslavljenog vinogradarskog potesa u Rakovcu, jednog od naših najboljih enologa, Tanje Đurišić, saradnje sa profesorkom dr Slavicom Todić. 

Tome treba dodati i da je Minja Jovičić, među registrovanim sremskim vinarima, jedini pravi hobista, koji ne živi od loze i vina. Ozbiljno se vezao za čokot iz ljubavi koju je poneo iz Feketića, u koji su doselili njegovi preci iz Crne Gore.

O lozi i vinu učio je sa dedom Dumom. Sadnjom još jednog hektara, sad kad se penzionisao kao mašinski inženjer, svoj vinograd će proširiti na tri hektara. Naravno pino noara.

U Banoštor se već petnaestak godina ne ide samo zbog belih vina. Ide se sve više i zbog crnih, pre svega crnog pinoa. U najvinogradarskijem selu u Sremu, „Fruškogorski vinogradi” braća Bašić zasadili su čitavih 16 hektara crnog pinoa. 

Potes Lipnje, na kome je plantaža, okrenut je prema Dunavu. A loza voli reke, pino noar posebno. More i reke brinu o vlažnosti i temperaturi vazduha na koje je ova sorta, koja traži svežinu, veoma osetljiva. Ona ne voli tople noći, jer ubrzavaju zrenje i sagorevaju aromatske komplekse grožđa. Sve to doprinosi personalnosti vina.

Pre desetak godina glavni konsultant u preradi grožđa i nege vina bio je poznati francuski enolog Teri Abera. Uz njega je stasavala enolog Jelena Petrović. O nepredvidljivosti i ćudljivosti sorte Gordan Bašić kaže: „Ko razume pino, razume vino”. 

I dodaje: „Bilo je trenutaka kada sam ga probao iz bureta ili tanka, a on nije ličio na vino. Razmišljao sam šta da radim, da li da ga prolijem. Isto vino, samo posle dve nedelje bilo je veličanstveno, svečanost u čaši.”

I u svim ostalim sremskim vinarijama susreti sa pino noarom su nezaboravni. Svaki napor da pronađete njegovu buteljku višestruko je opravdan.