ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Капа доле сремским пиноима

Како сам на почетку објаснио, реч је о парадигми сорте коју многи сматрају краљицом међу црним винима. Поред своје родне Бургундије, она, како смо се уверили, нуди своје сјајне примерке по неким европским областима изван галске регије – Немачкој, Шпанији, Италији, Аустрији, по Новом Зеланду, Калифорнији, Аустралији, Чилеу и Јужној Африци.

Фрушка гора им се придружује са задршком, нудећи широку лепезу несумњиво занимљивих стилова, истина, још оскудних количина. Али довољно да прати културу наших потрошача, која расте упоредо са подизањем квалитета домаћих вина. А, и нормално, мада има мишљења да је то поприлично спор процес. 

Заборавља се да се код нас предуго радило на антипропаганди добрих вина. Примера ради, наши медији и данас с усхићењем извештавају о високим приносима грожђа, као да је реч о пшеници, кукурузу или другом ратарском биљу. 

Винско грожђе се још увек углавном плаћа по тежини, а не по сорти, садржају шећера, фенолној зрелости, садржају киселина и другим елементима бербе.

Фрушка гора се и овом приликом показала као чврста алтернатива Бургундији, потврђујући како није неопходно држати се те чувене француске регије да би се доживело усхићење у чаробним мирисима и врхунској финоћи једног великог пино ноара. 

У више сремских подрума уверио сам се да у њиховим винима долази до изражаја велика и моћна природа фрушкогорских падина и челопека. Раскош која памти античка времена. 

Уверио сам се да земља Гала нема монопол на добро земљиште, на добру климу и добре винограде. Да и у Срему има потеса у којима црни пино може да рађа вина високе отмености и господства, комплексности и класе.

Почећу од винарије Драгана Зарића у Иригу. На прелепој падини, изложеној сунцу, између два хоповска манастира, коју старији Ирижани називају Доситејовом, подигао је виноград величине пет хектара. 

Сликар, који живи и ради у Канади, у фрушкогорској падини, под коровом, самониклим биљем и макијом, препознао је скривено богатство: посадио је осам сорти, међу којима је, не крије, дао предност црном пиноу. 

Заинтригирао га је баш зато што је нестабилан и преосетљив у винограду, јогунаст у судовима за ферментацију, мрзовољан у бачвама за старење, непредвидив у боци. Показаће се убрзо да је и сам Зарић сличног карактера. Како се њих двојица носе и подносе, то сам бог зна.

Али је чињеница да од прве бербе 2011. до данас његов пино ниједне године није омануо. Памтим бербу из 2014. године, која је у Србији запамћена као изузетно лоша. У многим крајевима није је ни било. 

Зарићева је била нешто слабија него претходних година, без довољно тела и структуре, али са препознатљивим сортним карактером. Берба 2017. је до сада непоновљива. Драган Зарић пино зове „велики спавач”. 

И после толико година вино има своју изграђену персоналност, а његова елегантна равнотежа и свилена глаткоћа само потврђују ранију констатацију да је ово сорта којој не треба нико.

Генерално, вино нуди мирисне и воћне укусе са невероватно глатком текстуром, загонетне и неухватљиве да би се поближе описало. За Зарићев пино 2017. може се рећи: профињеност, равнотежа, истанчаност. 

Те три речи красе сваки добро однеговани црни пино, достојан најкритичнијег стола и најозбиљнијих гостију. Верујем да су такви били и црни пинои, којима су, пролазећи виноградима Бургундије, мускетари у 18. веку скидањем шешира исказивали своје поштовање.

Пре више од десет година у овој колумни за црни пино винарије „Думо”, власништво Милорада Миње Јовичића, писао сам „да није краљ, али је озбиљан кандидат за краљевића”. У међувремену његов пино доживљава овације где год се појави. 

На међународним оцењивањима добија најсјајнија одличја. У Лондону 2017. његов пино оцењен је са 90 бодова. У Бечу сваке године се позлаћује, а 2024. његов пино проглашен је за најбоље црно вино.

Резултат је то више срећних околности: тероара Салаксије, прослављеног виноградарског потеса у Раковцу, једног од наших најбољих енолога, Тање Ђуришић, сарадње са професорком др Славицом Тодић. 

Томе треба додати и да је Миња Јовичић, међу регистрованим сремским винарима, једини прави хобиста, који не живи од лозе и вина. Озбиљно се везао за чокот из љубави коју је понео из Фекетића, у који су доселили његови преци из Црне Горе.

О лози и вину учио је са дедом Думом. Садњом још једног хектара, сад кад се пензионисао као машински инжењер, свој виноград ће проширити на три хектара. Наравно пино ноара.

У Баноштор се већ петнаестак година не иде само због белих вина. Иде се све више и због црних, пре свега црног пиноа. У највиноградарскијем селу у Срему, „Фрушкогорски виногради” браћа Башић засадили су читавих 16 хектара црног пиноа. 

Потес Липње, на коме је плантажа, окренут је према Дунаву. А лоза воли реке, пино ноар посебно. Море и реке брину о влажности и температури ваздуха на које је ова сорта, која тражи свежину, веома осетљива. Она не воли топле ноћи, јер убрзавају зрење и сагоревају ароматске комплексе грожђа. Све то доприноси персоналности вина.

Пре десетак година главни консултант у преради грожђа и неге вина био је познати француски енолог Тери Абера. Уз њега је стасавала енолог Јелена Петровић. О непредвидљивости и ћудљивости сорте Гордан Башић каже: „Ко разуме пино, разуме вино”. 

И додаје: „Било је тренутака када сам га пробао из бурета или танка, а он није личио на вино. Размишљао сам шта да радим, да ли да га пролијем. Исто вино, само после две недеље било је величанствено, свечаност у чаши.”

И у свим осталим сремским винаријама сусрети са пино ноаром су незаборавни. Сваки напор да пронађете његову бутељку вишеструко је оправдан.