ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вино фамилије

Реч чарда је, кажу, персијског порекла, што упућује и на њихову древност. Означавале су надстрешницу на четири стуба, подизане на друмовима за одмор путника и њихових коња са запрегом и товаром. 

На Дунаву су чарде отваране најчешће тамо где су биле скеле за превоз преко реке. А оне су уз велику европску реку постојале још од најранијих времена. 

На Дунаву у Војводини су од тромеђе Србије, Хрватске и Мађарске код Бездана, до ушћа Тисе у Дунав наспрам Сланкамена на сремској страни, нанизане на левој, бачкој и десној, сремској обали дуж низводног тока реке - од Бездана до Бешке. 

Села Баноштор и Бегеч, а у њима и чарде, и данас спаја скела. Звучи невероватно да су обале ова два села, сремска и бачка страна, на исти начин била повезана и пре више од 1.700 година. 

Пре толико векова, пут од римског царског града Сирмијума, данашње Сремске Митровице, водио је преко Фрушке горе до војног утврђења Бонониа, потоњег Баноштора, а из њега, скелом преко Дунава до кастела Онагринума, римског утврђења у 3. и 4. веку, на месту данашњег живописног Бегеча.

И с једне и друге стране реке биле су сталне посаде за чување прелаза преко реке. Између два утврђења 294 године после Христа, како кажу историчари, запловила је прва скела у том делу Дунава. У средњем веку било их је више од 30, а неке су се задржале све до данас. 

Задржале су се и чарде, као место хедонизма отворено свакоме. Чарде на Дунаву, како то рече колега Мирослав Божин, су постале најлепша и најздравија трпеза у Војводини. 

У летњим баштама са много хлада на води, окренутим импресивној пљоски Дунава, гост ужива у изобиљу трпезе и у спокоју природе. 

Радо одлазим у Бегеч. Никад не пропуштам да боравак у селу не „оверим” на чарди, на којој царује котлић. Сви једнако кључају: црвено, на јакој ватри. Рибља чорба и рибљи паприкаш немају сезону, сервирају се читаве године. 

Понекад се машим и нечег другог, уверен да је све што се нуди најбоље из Дунава, често на моје очи извађено из реке. И наравно, држим се оне француске да је „риба без вина отров”. Ту сам већ мало избирљивији. 

Закључио сам да је италијански ризлинг или грашац, како га у новије време зову, њен најбољи побратим. Држећи се мудрости да је најбоље воће убрано са дрвета, редовно се опредељујем за вино винарије „Војновић” која је из - Бегеча! 

Истичем ово из Бегеча јер је код нас велика реткост да се регионално вино споји с домаћим специјалитетом. Речну рибу, уколико је кувана, па и онда кад је печена или похована, тражи бело вино које ће се с њеним финим и нежним месом савршено хармонизовати. 

То венчање гастрономије са енофилијом догађа се у бегечкој чарди. Винарија „Војновић”, једина у Бегечу, релативно је млада, десет година јој тек, заслужује да је, коначно, представим читаоцима Недељног ручка. Њен власник Сава Војновић, је Сремац, рођен у Руми, чији преци су у Фрушку гору стигли с Чарнојевићем. 

Осамдесетих година у сплитској Лори завршава војничко школовање и постаје припадник Југословенске ратне морнарице. Са класом својих питомаца у септембру ће обележити четрдесет година од завршетка матуре у Лори. Срешће се „код Браше”, у чарди на Дунаву, уместо на мору. 

А растаће се у винарији Војновић, уз роштиљ и добро вино, подсећати се на своје пловидбе школским бродом Јадраном на коме су савладавали поморачке вештине и тајне Јадрана.

„Била је то генерација рођена 1967. године. Нас 84”, каже Сава Војновић. „Распоређен сам у шибенски гарнизон, на брод минополагача, који није био само војни брод, него смо помагали житељима острва, развозећи грађевински материјал за градњу путева, снабдевали их водом, народ нас је волео, било нам је лепо. 

Млад сам се и оженио. Далматинком Нином. Након познатих догађаја, био сам две године у Боки Которској, у Тивту. Након тога добио сам прекоманду у речну флотилу и ту сам пензионисан, са 30 година стажа. И ево ме у Бегечу”. 

На питање одакле  поморцу љубав према грожђу и вину, спремно објашњава: „Отишао Сремац у Далмацију, оженио Далматинку, са зеленог мора отишао на море плаво и још не знам које је оно право. А добро је и једно и друго.

Рођен сам у Руми, моји су пореклом из Буђановаца, али сам доста времена проводио у Иригу, код тетке. У детињству сам тако имао прве контакте са виновом лозом и грожђем, виноградом...”

Млади пензионер, поморац, навикнут на обавезе и тачност, данас је угледни виноградар и винар, власник праве породичне винарије, чија вина су продукт фамилије, пре свега двеју ћерки, млађе Тијане задужене за технологију и старије Јелене која ради на маркетингу и едукацији. 

Први кораци у винарство били су аматерски. Припремајући се за пензију Сава је 2007. почео са 500 килограма грожђа, купљеног на пијаци, да прави своје вино, у сарадњи са кумом. И ишао је корак по корак, стимулисан почетничком срећом квалитета добијеног првим „бербама”. 

Да крене у озбиљнију производњу посебно истиче да је на опленачкој берби у Тополи купио приручник о производњи вина у домаћинству др Слободана Јовића. Простудирао је и почео озбиљно да ради. Винарију је регистровао 2016. године. 

Четири године пре тога подигао је први хектар винограда у Бегечу, а потом „плови” преко Дунава у Срем у коме на седам хектара ређају његова данашња вина, лепих и све познатијих имена. О њима другом приликом.