ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Дамаскинов бермет

Где је бермета, било је и надничара, и волова за орање и вучу, и живота богатог - тамо се и могло точити то луксузно пиће.” 

Ово су речи архимандрита Дамаскина Петровића, јединог живог сведока историјских збивања у фрушкогорским манастирима у годинама древне прошлости, његове генерације. Забележио сам их пре више од четврт века, приликом једне од посета манастиру Крушедол са колегама Љубом Вукмановићем и Петром Латиновићем. 

Нисам побркао имена манастира: манастир Врдник изабрао је у младости и у њему је ђаковао осам година, закалуђерио се, био игуман. У бдењу и молитвама, провео је готово тридесет „најлепших година”, почевши од 1929. 

У манастиру Крушедолу је од 1967. У њему је под старе дане, како нам је говорио, претворен у кустоса, дочекивао госте, причао им о његовој историји, показао знамените иконе и фреске, гробове славних... 

Често смо га посећивали. Сваки сусрет с њим био је језичка и историјска гозба. У фрушкогорском Пантеону, задужбини српских деспота Бранковића, трудио се да нам што више пренесе свог богатог знања о великанима чија су имена везана уз манастир. 

О Бранковићима - Стефану и Ангелини и њиховим синовима Јовану и Максиму, чије су мошти чуване у цркви манастира Турци сасекли и разбацали кад су бежали после пораза од Еугена Савојског на Везирцу, крај Петроварадина, 1716. 

У Крушедолу су гробови патријарха Арсенија III Чарнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенте, митрополита Исаија Ђаковића, грофа Ђурђа Бранковића, војводе Стевана Шупљикца, Обреновића кнегиње Љубице и краља Милана... 

Упознавао нас је с раскошном ризницом и описивао реткости наше и европске културе у манастиру: митре извезене бисером још у XIII веку, летопис из 1453, јеванђеље из 1514, тканина руског цара Ивана Грозног и плаштаница царица Катарине II, око 130 рукописних књига... 

За имање манастира Врдник говорио је да је од давнина најбогатије на Фрушкој гори којих је некада било чак 35. Богате манастире красили су виногради. Калуђери су здушно неговали винову лозу, имали су за то и пара и воље и љубави. 

Били су у предности у томе зато што су новости о неговању лозе и вина сазнавали у сусретима са виноградарима у Славонији, Мађарској, Аустрији... Природно је да су зато и наше прве књиге о виноградарству и подрумарству написали архимандрит Прокопије Болић, Захарије Орфелин...

На првој великој изложби вина у Карловцима 1930. окупило се више од 300 винара из 20 места у Срему, а највише је било ризлинга, португизера, ружице, сланкаменке, траминца и свуда чувеног аусбруха и бермета. Калуђери из Беочина, Врдника, Гргетега, Велике Ремете и Крушедола понудили су на продају чак 360 хектолитара свог вина.

Обрадован вешћу да се бермет опет враћа „у велику моду”, како сам започео овај данашњи текст, упитао сам га да ли се сећа како је у његово време прављен бермет. На моје велико изненађење, Дамаскин га је испричао у даху, из времена још док је ђаковао у Врднику.

- У винограду, кад сазри, остави се један члан португизера: нека се још сунча, да грозд накупи шећера. Ако зрно није добро - батали: није ни за бермет. Изабере се 20 килограма најлепших гроздова и они се повежу, два по два, за куке исечене у шуми. 

Закаче се испод стрехе, на промајном месту, и покрију газом, да их зоље не рањавају. Евенке ту остају до почетка децембра, до Ваведења. Припреми се буре за 100 до 120 литара, али мора бити најбоље, здраво, јако чврсто. Отвори му се она страна где је славина. 

И тада се пажљиво ређају гроздови португизера, а по њима зачини - и они да буду без мане: здрави, свежи, чисти. Најпре, сасушени цвет пелина... Хајд', да додам: нама га је брала баба Милица Сударевић из Јаска, а некада је читав брег код Крушедола био у пелину - сад га нема ни струк! 

У буре се ређа: жути шећер у грумењу, семе слачице, неколико орашчића сечених надвоје, натроје, па неколико струкова рена пресечених дужом, ред лепих сувих смокава... И то се понавља , све док се не дотера до врха бурета.

Пинтер затвори буре и положи га на две гредице. Тада се у буре наточи бело вино: узме се најбољи ризлинг, обавезно јако бистар, стар бар три године - тај се већ издисао, мирис му је смирен. Буре се зачепи и остане у миру шест недеља. Врењу и сазревању бермета годи хладни подрум. У манастиру смо буре отварали на Бадњи дан, увече. 

Било је весело: извади чеп, удене славина и тада - може да буде лутрија! Ако португизер не ваља, ако зачин не ваља, ако се не уради све како ваља - бермет омане. Наш, манастирски, увек је успевао.

 Пили смо га као посластицу и чашћавали госте. Али мора се казати: бермет није за велико пијење, него за дивно уживање. Бермет је да се насладиш, а не да навалиш на буре!

До краја марта, попије се половина бермета из бурета, а половина се расточи у боце и оне оставе у хладан подрум, у песак. Чувају се за летње чашћавање. У буре се одмах налије онај ризлинг, и тај нови бермет може да се пије већ после неколико дана, зато што су зачини, раније, завршили врење. То друго издање бермета буде слабије од првог, али се попије. Бермет је бермет - испричао је Дамаскин.