VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Damaskinov bermet

Gde je bermeta, bilo je i nadničara, i volova za oranje i vuču, i života bogatog - tamo se i moglo točiti to luksuzno piće.” 

Ovo su reči arhimandrita Damaskina Petrovića, jedinog živog svedoka istorijskih zbivanja u fruškogorskim manastirima u godinama drevne prošlosti, njegove generacije. Zabeležio sam ih pre više od četvrt veka, prilikom jedne od poseta manastiru Krušedol sa kolegama Ljubom Vukmanovićem i Petrom Latinovićem. 

Nisam pobrkao imena manastira: manastir Vrdnik izabrao je u mladosti i u njemu je đakovao osam godina, zakaluđerio se, bio iguman. U bdenju i molitvama, proveo je gotovo trideset „najlepših godina”, počevši od 1929. 

U manastiru Krušedolu je od 1967. U njemu je pod stare dane, kako nam je govorio, pretvoren u kustosa, dočekivao goste, pričao im o njegovoj istoriji, pokazao znamenite ikone i freske, grobove slavnih... 

Često smo ga posećivali. Svaki susret s njim bio je jezička i istorijska gozba. U fruškogorskom Panteonu, zadužbini srpskih despota Brankovića, trudio se da nam što više prenese svog bogatog znanja o velikanima čija su imena vezana uz manastir. 

O Brankovićima - Stefanu i Angelini i njihovim sinovima Jovanu i Maksimu, čije su mošti čuvane u crkvi manastira Turci sasekli i razbacali kad su bežali posle poraza od Eugena Savojskog na Vezircu, kraj Petrovaradina, 1716. 

U Krušedolu su grobovi patrijarha Arsenija III Čarnojevića i Arsenija IV Jovanovića Šakabente, mitropolita Isaija Đakovića, grofa Đurđa Brankovića, vojvode Stevana Šupljikca, Obrenovića kneginje Ljubice i kralja Milana... 

Upoznavao nas je s raskošnom riznicom i opisivao retkosti naše i evropske kulture u manastiru: mitre izvezene biserom još u XIII veku, letopis iz 1453, jevanđelje iz 1514, tkanina ruskog cara Ivana Groznog i plaštanica carica Katarine II, oko 130 rukopisnih knjiga... 

Za imanje manastira Vrdnik govorio je da je od davnina najbogatije na Fruškoj gori kojih je nekada bilo čak 35. Bogate manastire krasili su vinogradi. Kaluđeri su zdušno negovali vinovu lozu, imali su za to i para i volje i ljubavi. 

Bili su u prednosti u tome zato što su novosti o negovanju loze i vina saznavali u susretima sa vinogradarima u Slavoniji, Mađarskoj, Austriji... Prirodno je da su zato i naše prve knjige o vinogradarstvu i podrumarstvu napisali arhimandrit Prokopije Bolić, Zaharije Orfelin...

Na prvoj velikoj izložbi vina u Karlovcima 1930. okupilo se više od 300 vinara iz 20 mesta u Sremu, a najviše je bilo rizlinga, portugizera, ružice, slankamenke, traminca i svuda čuvenog ausbruha i bermeta. Kaluđeri iz Beočina, Vrdnika, Grgetega, Velike Remete i Krušedola ponudili su na prodaju čak 360 hektolitara svog vina.

Obradovan vešću da se bermet opet vraća „u veliku modu”, kako sam započeo ovaj današnji tekst, upitao sam ga da li se seća kako je u njegovo vreme pravljen bermet. Na moje veliko iznenađenje, Damaskin ga je ispričao u dahu, iz vremena još dok je đakovao u Vrdniku.

- U vinogradu, kad sazri, ostavi se jedan član portugizera: neka se još sunča, da grozd nakupi šećera. Ako zrno nije dobro - batali: nije ni za bermet. Izabere se 20 kilograma najlepših grozdova i oni se povežu, dva po dva, za kuke isečene u šumi. 

Zakače se ispod strehe, na promajnom mestu, i pokriju gazom, da ih zolje ne ranjavaju. Evenke tu ostaju do početka decembra, do Vavedenja. Pripremi se bure za 100 do 120 litara, ali mora biti najbolje, zdravo, jako čvrsto. Otvori mu se ona strana gde je slavina. 

I tada se pažljivo ređaju grozdovi portugizera, a po njima začini - i oni da budu bez mane: zdravi, sveži, čisti. Najpre, sasušeni cvet pelina... Hajd', da dodam: nama ga je brala baba Milica Sudarević iz Jaska, a nekada je čitav breg kod Krušedola bio u pelinu - sad ga nema ni struk! 

U bure se ređa: žuti šećer u grumenju, seme slačice, nekoliko oraščića sečenih nadvoje, natroje, pa nekoliko strukova rena presečenih dužom, red lepih suvih smokava... I to se ponavlja , sve dok se ne dotera do vrha bureta.

Pinter zatvori bure i položi ga na dve gredice. Tada se u bure natoči belo vino: uzme se najbolji rizling, obavezno jako bistar, star bar tri godine - taj se već izdisao, miris mu je smiren. Bure se začepi i ostane u miru šest nedelja. Vrenju i sazrevanju bermeta godi hladni podrum. U manastiru smo bure otvarali na Badnji dan, uveče. 

Bilo je veselo: izvadi čep, udene slavina i tada - može da bude lutrija! Ako portugizer ne valja, ako začin ne valja, ako se ne uradi sve kako valja - bermet omane. Naš, manastirski, uvek je uspevao.

 Pili smo ga kao poslasticu i čašćavali goste. Ali mora se kazati: bermet nije za veliko pijenje, nego za divno uživanje. Bermet je da se nasladiš, a ne da navališ na bure!

Do kraja marta, popije se polovina bermeta iz bureta, a polovina se rastoči u boce i one ostave u hladan podrum, u pesak. Čuvaju se za letnje čašćavanje. U bure se odmah nalije onaj rizling, i taj novi bermet može da se pije već posle nekoliko dana, zato što su začini, ranije, završili vrenje. To drugo izdanje bermeta bude slabije od prvog, ali se popije. Bermet je bermet - ispričao je Damaskin.