VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vino familije

Reč čarda je, kažu, persijskog porekla, što upućuje i na njihovu drevnost. Označavale su nadstrešnicu na četiri stuba, podizane na drumovima za odmor putnika i njihovih konja sa zapregom i tovarom. 

Na Dunavu su čarde otvarane najčešće tamo gde su bile skele za prevoz preko reke. A one su uz veliku evropsku reku postojale još od najranijih vremena. 

Na Dunavu u Vojvodini su od tromeđe Srbije, Hrvatske i Mađarske kod Bezdana, do ušća Tise u Dunav naspram Slankamena na sremskoj strani, nanizane na levoj, bačkoj i desnoj, sremskoj obali duž nizvodnog toka reke - od Bezdana do Beške. 

Sela Banoštor i Begeč, a u njima i čarde, i danas spaja skela. Zvuči neverovatno da su obale ova dva sela, sremska i bačka strana, na isti način bila povezana i pre više od 1.700 godina. 

Pre toliko vekova, put od rimskog carskog grada Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice, vodio je preko Fruške gore do vojnog utvrđenja Bononia, potonjeg Banoštora, a iz njega, skelom preko Dunava do kastela Onagrinuma, rimskog utvrđenja u 3. i 4. veku, na mestu današnjeg živopisnog Begeča.

I s jedne i druge strane reke bile su stalne posade za čuvanje prelaza preko reke. Između dva utvrđenja 294 godine posle Hrista, kako kažu istoričari, zaplovila je prva skela u tom delu Dunava. U srednjem veku bilo ih je više od 30, a neke su se zadržale sve do danas. 

Zadržale su se i čarde, kao mesto hedonizma otvoreno svakome. Čarde na Dunavu, kako to reče kolega Miroslav Božin, su postale najlepša i najzdravija trpeza u Vojvodini. 

U letnjim baštama sa mnogo hlada na vodi, okrenutim impresivnoj pljoski Dunava, gost uživa u izobilju trpeze i u spokoju prirode. 

Rado odlazim u Begeč. Nikad ne propuštam da boravak u selu ne „overim” na čardi, na kojoj caruje kotlić. Svi jednako ključaju: crveno, na jakoj vatri. Riblja čorba i riblji paprikaš nemaju sezonu, serviraju se čitave godine. 

Ponekad se mašim i nečeg drugog, uveren da je sve što se nudi najbolje iz Dunava, često na moje oči izvađeno iz reke. I naravno, držim se one francuske da je „riba bez vina otrov”. Tu sam već malo izbirljiviji. 

Zaključio sam da je italijanski rizling ili grašac, kako ga u novije vreme zovu, njen najbolji pobratim. Držeći se mudrosti da je najbolje voće ubrano sa drveta, redovno se opredeljujem za vino vinarije „Vojnović” koja je iz - Begeča! 

Ističem ovo iz Begeča jer je kod nas velika retkost da se regionalno vino spoji s domaćim specijalitetom. Rečnu ribu, ukoliko je kuvana, pa i onda kad je pečena ili pohovana, traži belo vino koje će se s njenim finim i nežnim mesom savršeno harmonizovati. 

To venčanje gastronomije sa enofilijom događa se u begečkoj čardi. Vinarija „Vojnović”, jedina u Begeču, relativno je mlada, deset godina joj tek, zaslužuje da je, konačno, predstavim čitaocima Nedeljnog ručka. Njen vlasnik Sava Vojnović, je Sremac, rođen u Rumi, čiji preci su u Frušku goru stigli s Čarnojevićem. 

Osamdesetih godina u splitskoj Lori završava vojničko školovanje i postaje pripadnik Jugoslovenske ratne mornarice. Sa klasom svojih pitomaca u septembru će obeležiti četrdeset godina od završetka mature u Lori. Srešće se „kod Braše”, u čardi na Dunavu, umesto na moru. 

A rastaće se u vinariji Vojnović, uz roštilj i dobro vino, podsećati se na svoje plovidbe školskim brodom Jadranom na kome su savladavali pomoračke veštine i tajne Jadrana.

„Bila je to generacija rođena 1967. godine. Nas 84”, kaže Sava Vojnović. „Raspoređen sam u šibenski garnizon, na brod minopolagača, koji nije bio samo vojni brod, nego smo pomagali žiteljima ostrva, razvozeći građevinski materijal za gradnju puteva, snabdevali ih vodom, narod nas je voleo, bilo nam je lepo. 

Mlad sam se i oženio. Dalmatinkom Ninom. Nakon poznatih događaja, bio sam dve godine u Boki Kotorskoj, u Tivtu. Nakon toga dobio sam prekomandu u rečnu flotilu i tu sam penzionisan, sa 30 godina staža. I evo me u Begeču”. 

Na pitanje odakle  pomorcu ljubav prema grožđu i vinu, spremno objašnjava: „Otišao Sremac u Dalmaciju, oženio Dalmatinku, sa zelenog mora otišao na more plavo i još ne znam koje je ono pravo. A dobro je i jedno i drugo.

Rođen sam u Rumi, moji su poreklom iz Buđanovaca, ali sam dosta vremena provodio u Irigu, kod tetke. U detinjstvu sam tako imao prve kontakte sa vinovom lozom i grožđem, vinogradom...”

Mladi penzioner, pomorac, naviknut na obaveze i tačnost, danas je ugledni vinogradar i vinar, vlasnik prave porodične vinarije, čija vina su produkt familije, pre svega dveju ćerki, mlađe Tijane zadužene za tehnologiju i starije Jelene koja radi na marketingu i edukaciji. 

Prvi koraci u vinarstvo bili su amaterski. Pripremajući se za penziju Sava je 2007. počeo sa 500 kilograma grožđa, kupljenog na pijaci, da pravi svoje vino, u saradnji sa kumom. I išao je korak po korak, stimulisan početničkom srećom kvaliteta dobijenog prvim „berbama”. 

Da krene u ozbiljniju proizvodnju posebno ističe da je na oplenačkoj berbi u Topoli kupio priručnik o proizvodnji vina u domaćinstvu dr Slobodana Jovića. Prostudirao je i počeo ozbiljno da radi. Vinariju je registrovao 2016. godine. 

Četiri godine pre toga podigao je prvi hektar vinograda u Begeču, a potom „plovi” preko Dunava u Srem u kome na sedam hektara ređaju njegova današnja vina, lepih i sve poznatijih imena. O njima drugom prilikom.