VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Ovacije Duminom pinou

Nije to tek tako, nego je bukvalno nemoguće ne postati njegov doživotni zarobljenik, kada jednom probate veliko vino spravljeno od te sorte. „Upecao” sam se na njega još davno. Ali, ne na njegovo ime i slavu, opremu boce s lepom etiketom ili prihvatljivom cenom:  najviše sam verovao potesu Salaksija vinarije „Dumo”, u Rakovcu, gde se ono rađa. 

O njemu, kao brdu na kome rađaju najbolja vina piše se i govori već vekovima. Pre više od 200 godina, arhimandrit Prokopije Belić u knjizi „Soveršen vinodelac” (Budim, 1816) kaže: „Od svih brda u Fruškoj gori, brdo Salaksija, najveće prijemčanije zaslužuje, što ne samo naizrednije i najmirisavije vino, nego i suškovo vino ot Fruške naiizrednije dae, kao njeki osobiti i svoistveni vkus ima, koga druga vina i suškovo vino ne imaju, hotija e ono k sjeveru okrenuto. 

Staro suškovo vino salksiisko po vkusu i izrednosti svojoj ne može se razlikovati ot Španskoga suškova vina Malage. Premda brdo Salaksia dovolno uzvišeno leži, ničim man na ledima svojima tako potolito ugodnu ravnicu pretstavlja, da vinogradi, na njemu nasađeni, zrake sunčane ot izlazena do zalazena sunca po celom svom razšireniju uživati mogu.”

Dozvolite mi da objasnim zašto se crni pino smatra crnom sortom broj jedan. Uz napomenu da to nikako ne znači da se stavljaju u drugi plan veličanstvena vina iz Bordoa. Podsećam da ta vina, osim vrlo ograničenog broja slučajeva, nisu od jedne sorte. Kaberne sovinjon, merlo i kaberne fran, tri osnovne sorte grožđa, igraju u svojim oblastima Bordoa fundamentalnu ulogu, dopunjujući se na čaroban način. 

Ali, bez izuzetka, potrebni su jedan drugom. Crnom pinou, naprotiv, niti treba, niti mu odgovara pratilac na putovanju. Istina, ima određenih zona u svetu (u Španiji, Kaliforniji, južnoj Australiji) koje imaju dovoljno toplu klimu za savršeno zrenje kaberne sovinjona i tako mu dozvoljavaju da putuje sam. Ali radi se o izuzecima. 

Primetićete da u svetu ima vina velike personalnosti i neosporne plemenitosti, ali, za razliku od crnog pinoa koji nudi sjajne primerke izvan svoje rodne Burgundije, još nisam probao nijedan tempranilje, sanđoveze ili nebiolo, koji van svojih prirodnih granica daje nešto stvarno veličanstveno. 

Naprotiv, vrsnom pinou ne treba ništa posebno da bi nedvosmisleno pokazao svoj genetski kod. Zbog sposobnosti da usamljena daje izvanredna vina, zadržavajući esenciju zajedničkog imenitelja, koja je čini lako prepoznatljivom i to ne na malo mesta izvan njene voljene Burgundije, ovoj sorti mnogi ljubitelji s poštovanjem i poniznošću daju titulu kraljice sorti crnog vina.

Za prvi pino crni na koji sam se „upecao” u vinariji „Dumo”, Milorada Minje Jovičića, zapisao sam da ima gracijalnu strukturu, prirodu koja je u celini više ženska. Da poseduje nesumljivu individualnost, u jednom više voćnom, laganom i blagom stilu. Sa atraktivnim zemljanim notama koje prate arome maline, ljubičice i orijentalnih začina. Sa strukturom u ustima, iako laganijom, zadržava dobru ukomponovanost. 

Vinarije „Dumo” se prvi put pojavljuje na međunarodnom ocenjivanju u Londonu, na Dekanteru 2017. Za pino noar iz 2015. godine dobija 90 bodova. Za berbu iz 2016, u Beču, pre pet godina, dobija zlato, s kojim se kasnije kite i berbe iz 2017, 2019. i berba 2020. Prošle godine, njegov pino crni iz 2020. proglašen je za najbolje crveno vino na bečkom ocenjivanju. 

Diplomirani inženjer mašinstva, Milorad Minja Jovičić je među registrovanim sremskim vinarima jedini pravi hobista. Ozbiljno se vezao za čokot iz ljubavi koji je poneo iz Feketića u koji su se doselili njegovi iz Crna Gore. Porodica Jovičić dobila je kuću, zemlju i mali vinograd. 

Sa dedom Dumom učio je o lozi i vinu od starosedelaca Mađara, vičnih tom poslu. Po završetku studija radio je u NIS-u, a nakon njegove privatizacije imao je svoj biro za projektovanje, konsalting i inženjering u Novom Sadu. U prvoj deceniji novog veka, na proslavljenom vinogradarskom potesu Salaksija u Rakovcu posadio je vinograd. Iz hobija, u želji da ima svoje grožđe i vino. Od prvog trenutka sarađuje sa stručnjacima. 

Na moju primedbu da za ovacije koje njegovo vino doživljava od prvog izlaska u svet, on dodaje: „I stručnjacima, posebno enologu Tanji Đuričić, s kojom sarađujem od prvog dana, kreatoru mojih vina.” Na nešto više od jednog hektara, od samog početka, drži se pino noara, najzahtevnije i najćudljivije sorte i u vinogradu i u podrumu. 

O dugogodišnjem iskustvu kaže: „Tokom sazrevanja vino prolazi kroz naglašene uspone i padove u mirisu i ukusu - od ushićenjado poniženja. Ali ako mu se posveti puno ljubavi, strpljenja i poniznosti, na kraju vas višestruko nagrađuje. Ključno je prepoznati savršeni trenutak - poput surfera koji čeka pravi talas - i tada ga, kada je u punom zamahu, zarobiti u bocu. 

Na osnovu našeg iskustva, ovom vinu je za puno sazrevanje potrebno dve godine. Dve godine strepnje, posvećenosti i nežnosti. Teroar oblikuje njegove jedinstvene nijanse i identitet. Da bi se one očuvale i istakle neophodni su mu enolog i ljubav.”

Sadnjom još jednog hektara Minja će, sada kad se penzionisao, svoj vinograd zaokružiti na tri hektara. Trenutno od iste sorte u ponudi ima tri vina: pino crni, roze i pino beli (blanc de noir). Kaže, pino beli mu je najtraženiji. Kažem mu da je to najveći kompliment njegovom crnom pinou. Da pravi poznavaoci vina, kada su u prilici da biraju između svog voljenog i nepoznatog vina, prednost uvek daju nepoznatom.