ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Овације Думином пиноу

Није то тек тако, него је буквално немогуће не постати његов доживотни заробљеник, када једном пробате велико вино справљено од те сорте. „Упецао” сам се на њега још давно. Али, не на његово име и славу, опрему боце с лепом етикетом или прихватљивом ценом:  највише сам веровао потесу Салаксија винарије „Думо”, у Раковцу, где се оно рађа. 

О њему, као брду на коме рађају најбоља вина пише се и говори већ вековима. Пре више од 200 година, архимандрит Прокопије Белић у књизи „Совершен виноделац” (Будим, 1816) каже: „Од свих брда у Фрушкој гори, брдо Салаксија, највеће пријемчаније заслужује, што не само наизредније и најмирисавије вино, него и сушково вино от Фрушке наиизредније дае, као њеки особити и своиствени вкус има, кога друга вина и сушково вино не имају, хотија е оно к сјеверу окренуто. 

Старо сушково вино салксииско по вкусу и изредности својој не може се разликовати от Шпанскога сушкова вина Малаге. Премда брдо Салаксиа доволно узвишено лежи, ничим ман на ледима својима тако потолито угодну равницу претставља, да виногради, на њему насађени, зраке сунчане от излазена до залазена сунца по целом свом разширенију уживати могу.”

Дозволите ми да објасним зашто се црни пино сматра црном сортом број један. Уз напомену да то никако не значи да се стављају у други план величанствена вина из Бордоа. Подсећам да та вина, осим врло ограниченог броја случајева, нису од једне сорте. Каберне совињон, мерло и каберне фран, три основне сорте грожђа, играју у својим областима Бордоа фундаменталну улогу, допуњујући се на чаробан начин. 

Али, без изузетка, потребни су један другом. Црном пиноу, напротив, нити треба, нити му одговара пратилац на путовању. Истина, има одређених зона у свету (у Шпанији, Калифорнији, јужној Аустралији) које имају довољно топлу климу за савршено зрење каберне совињона и тако му дозвољавају да путује сам. Али ради се о изузецима. 

Приметићете да у свету има вина велике персоналности и неоспорне племенитости, али, за разлику од црног пиноа који нуди сјајне примерке изван своје родне Бургундије, још нисам пробао ниједан темпраниље, санђовезе или небиоло, који ван својих природних граница даје нешто стварно величанствено. 

Напротив, врсном пиноу не треба ништа посебно да би недвосмислено показао свој генетски код. Због способности да усамљена даје изванредна вина, задржавајући есенцију заједничког именитеља, која је чини лако препознатљивом и то не на мало места изван њене вољене Бургундије, овој сорти многи љубитељи с поштовањем и понизношћу дају титулу краљице сорти црног вина.

За први пино црни на који сам се „упецао” у винарији „Думо”, Милорада Миње Јовичића, записао сам да има грацијалну структуру, природу која је у целини више женска. Да поседује несумљиву индивидуалност, у једном више воћном, лаганом и благом стилу. Са атрактивним земљаним нотама које прате ароме малине, љубичице и оријенталних зачина. Са структуром у устима, иако лаганијом, задржава добру укомпонованост. 

Винарије „Думо” се први пут појављује на међународном оцењивању у Лондону, на Декантеру 2017. За пино ноар из 2015. године добија 90 бодова. За бербу из 2016, у Бечу, пре пет година, добија злато, с којим се касније ките и бербе из 2017, 2019. и берба 2020. Прошле године, његов пино црни из 2020. проглашен је за најбоље црвено вино на бечком оцењивању. 

Дипломирани инжењер машинства, Милорад Миња Јовичић је међу регистрованим сремским винарима једини прави хобиста. Озбиљно се везао за чокот из љубави који је понео из Фекетића у који су се доселили његови из Црна Горе. Породица Јовичић добила је кућу, земљу и мали виноград. 

Са дедом Думом учио је о лози и вину од староседелаца Мађара, вичних том послу. По завршетку студија радио је у НИС-у, а након његове приватизације имао је свој биро за пројектовање, консалтинг и инжењеринг у Новом Саду. У првој деценији новог века, на прослављеном виноградарском потесу Салаксија у Раковцу посадио је виноград. Из хобија, у жељи да има своје грожђе и вино. Од првог тренутка сарађује са стручњацима. 

На моју примедбу да за овације које његово вино доживљава од првог изласка у свет, он додаје: „И стручњацима, посебно енологу Тањи Ђуричић, с којом сарађујем од првог дана, креатору мојих вина.” На нешто више од једног хектара, од самог почетка, држи се пино ноара, најзахтевније и најћудљивије сорте и у винограду и у подруму. 

О дугогодишњем искуству каже: „Током сазревања вино пролази кроз наглашене успоне и падове у мирису и укусу - од усхићењадо понижења. Али ако му се посвети пуно љубави, стрпљења и понизности, на крају вас вишеструко награђује. Кључно је препознати савршени тренутак - попут сурфера који чека прави талас - и тада га, када је у пуном замаху, заробити у боцу. 

На основу нашег искуства, овом вину је за пуно сазревање потребно две године. Две године стрепње, посвећености и нежности. Тероар обликује његове јединствене нијансе и идентитет. Да би се оне очувале и истакле неопходни су му енолог и љубав.”

Садњом још једног хектара Миња ће, сада кад се пензионисао, свој виноград заокружити на три хектара. Тренутно од исте сорте у понуди има три вина: пино црни, розе и пино бели (blanc de noir). Каже, пино бели му је најтраженији. Кажем му да је то највећи комплимент његовом црном пиноу. Да прави познаваоци вина, када су у прилици да бирају између свог вољеног и непознатог вина, предност увек дају непознатом.