„Mnoge lude stvari sam u životu uradio zbog ljubavi” GLUMAC ALEKSANDAR VUČKOVIĆ otkrio ZAŠTO NIKAD NE ŽALI ZBOG SVOJIH ODLUKA: „Za neke se ispostavilo da nisu bile baš pametne, ali su mi jako značajne”
Od glumačkih početaka u rodnom Užicu, preko Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, do značajnih uloga na scenama Narodnog pozorišta, čiji je član i drugih beogradskih scena, Aleksandar Vučković pripada generaciji glumaca koja je pažnju publike osvojila posvećenošću, transformacijama i tihim, ali sigurnim građenjem karijere.
Dobitnik brojnih priznanja, među kojima su i Sterijina nagrada i više festivalskih nagrada za glumačka ostvarenja, Vučković svoj umetnički put temelji na stalnom preispitivanju i istraživanju glumačkog izraza. I sam glumu, kako je svojevremeno rekao, doživljava kao „beskrajno polje mogućnosti” i prostor za neprestano preispitivanje sebe i sveta oko sebe. U pozorištu ima pozamašan spisak uloga, a ovih dana gledamo ga i na malim ekranima i to u trećoj sezoni serije „Senke nad Balkanom” u ulozi igumana Joanikija. Sve donedavno gledaoci su ga reprizno pratili i u „Pasjači”, u kojoj je pred kamerama pokazao mogućnost za velike glumačke transformacije, kao i u seriji „Izvor”.
U razgovoru za naš list otkriva kako gradi svoje likove, zašto ga privlače priče smeštene van urbanih sredina, ali i zbog čega veruje da je ljubav jedina prava pokretačka snaga, kako u životu, tako i u umetnosti. Za početak, osvrnuli smo se na seriju „Izvor”, koja se donedavno emitovala na RTS-u, a u kojoj tumači mladog čoveka koji odlučuje da ostane da živi na selu, suočen sa pritiscima okruženja i ličnim dilemama.
– Moj lik u toj seriji ima dve linije. Jedna je poslovna linija i saradnja, on je desna ruka Biorcima i Obrenu kog igra Mima Karadžić i pokušava nekako da sve haose sa kojima se susreću poljoprivrednici u ovoj zemlji prevaziđe, a s druge strane je taj neki lični porodični plan. On ima trudnu ženu sa kojom je, reklo bi se, na prvu loptu u ne baš dobrim odnosima. Nemam u svom iskustvu to kako je kad je supruga trudna, ali imam tu sreću da sam mogao da razgovaram sa svojim prijateljima koji imaju tu privilegiju i koji su doživeli te momente kada je žena u drugom stanju, kada se od muškarca očekuje da preuzme odgovornost, da nekako donese kući hranu i novac, a žena kod kuće se bori sa svojim hormonima, mislima i svim ostalim što prolaze mladi ljudi. U tim okolnostima u seriji smo pratili Veljka i načine na koji on rešava svoje sumnje, dileme i njegovu borbu – priča na početku razgovora za „Dnevnik” glumac Aleksandar Vučković.
Koliko vam je prijalo isključenje iz grada i snimanje na selu?
– Ja sam fan prirode i volim da provodim vreme u prirodi koliko mi obaveze dozvoljavaju, tu se najlepše osećam i verujem da i likovi u dramskim zapletima imaju neku posebnu punoću i sirovost kada su u nekim malo prirodnijim uslovima.
Glavna junakinja serije „Izvor” odlučuje da se preseli iz grada u selo zbog ljubavi. Šta je najluđe što biste vi privatno uradili zbog ljubavi? Da li biste bili spremni na neke radikalne poteze?
– Apsolutno! Jako zanimljivo pitanje. Mislim da je jedina svrha života ljubav. Pre svega ona prema samom sebi, jer ako imamo ljubav prema sebi onda možemo da je delimo i prema drugima. Pokušavam u svom životu da uklonim sve granice koje predstavljaju zid ka nekoj ljubavi, ka nekom ispunjenju. I mnoge lude stvari sam u životu uradio zbog ljubavi. Za neke se, u međuvremenu, ispostavilo da nisu bile baš pametne, ali meni su bile jako značajne u tom trenutku i ne bih ih promenio i vrlo sam ponosan na te ludosti. Kreativnost je jedno beskrajno polje mogućnosti, kao i kreativnost zarad ispunjenja svoje ljubavi. Ne mogu da se odlučim za nešto što je najluđe, jer ako je zbog ljubavi onda nije ludo.
Tek ponekad dopustim egu da poraste
Da li se dešavalo da pri radu na nekoj seriji ili filmu imate jedan utisak pri čitanju scenarija, a potpuno drugi kada pogledate finalni produkt celokupnog rada?
– Apsolutno. Ja sam neko ko mnogo više igra u pozorištu i tu nemamo priliku da vidimo kakav je rezultat, jer je svako veče nešto novo, desi se neki drugačiji trenutak. I meni lično, gledanje sebe na ekranu, nikad nije prijatno. Ja uvek u sebi nalazim gomilu nekih mana u svojoj izvedbi. A to se jednom zapiše, jednom se snimi, i to je to. Posle ne može da se promeni. A u pozorištu uvek mogu nešto novo da probam i da bude svakim igranjem kvalitetnije. I dešavalo se da pogledam neke projekte koji su mi jako neprijatni i da ne budem srećan. Ali, pokušavam da izbegam da gledam sebe. Ako nešto čujem da je ljudima baš dobro onda i ja bacim pogled, pa mi se učini da je dobro, e onda mogu da uživam u sebi i dopustim malo egu da poraste, ali inače... (smeh).
žU seriji „Pasjača“ koja je potpuno drugačija od svih ostalih koje smo do sada pratili, vaš lik prolazi kroz veliku transformaciju. Iz čega se crpi inspiracija za lik koji polazi iz jedne pozicije, a završava u potpuno drugoj?
– To su sve razni načini koje mi kombinujemo u kreacijama likova. Imam zaista tu sreću da sam u dosadašnjoj karijeri, koja traje gotovo deset godina, igrao baš dosta u pozorištu i razne karaktere sam imao priliku da isprobam. I kada dobijem da snimam nešto tako veliko, sa tako jarkim promenama u karakteru, raspoloženjima, sa tim jarkim rolerkosterima kao što taj moj lik u „Pasjači” prolazi, ja se odmah uhvatim za zanat koji ja izučavam i usavršavam u pozorištu.
I tu ste imali sreću da se zbog posla „preselite” na selo. Kakvo iskustvo nosite sa tog snimanja i uopšte iz saradnje sa velikim brojem kolega koji su tu imali glavne uloge?
– Nažalost, za veliku većinu projekata koji se snimaju u Srbiji, nema se dovoljno vremena, jer za tu vrstu materijala bi u nekim stranim okolnostima trebalo i po nekoliko meseci. Jedan glumac je vratio tu ulogu u „Pasjači” i onda sam ja tu uskočio mesec dana pred početak snimanja, i, eto, koliko sam uspeo da uhvatim... U tom tekstu, koji uopšte nije lak za provlačenje kroz sve to jer ima dosta zapleta i dosta nekih glavnih likova, čije se borbe konstantno prepliću, bio je „iks faktor”. Marko Manojlović, kao pozorišni reditelj, koji razume tu vrstu pozorišne misli, znao je kako da se uhvati u koštac sa tim scenarijem, i sa njim sam zaista, pored divnih kolega, imao predivnu saradnju. To mi je bilo toliko inspirativno, kao i to što smo bili 2,5 meseca dole u Pirotu i snimali na Staroj planini. Svi smo bili zajedno kao neka komuna, kao neka trupa, to nam je bio tako jedan kreativni udar i za to snimanje bih svašto lepo mogao da kažem. Meni se nekako čini da je ta serija prošla „ispod radara” zbog čitave situacije u kojoj smo, ali eto, ako bude kvalitetno ne znači da se neće i dalje reprizirati. To i jesu benefiti snimljenog programa.
Vladimir Bijelić
