„Многе луде ствари сам у животу урадио због љубави” ГЛУМАЦ АЛЕКСАНДАР ВУЧКОВИЋ открио ЗАШТО НИКАД НЕ ЖАЛИ ЗБОГ СВОЈИХ ОДЛУКА: „За неке се испоставило да нису биле баш паметне, али су ми јако значајне”

Добитник бројних признања, међу којима су и Стеријина награда и више фестивалских награда за глумачка остварења, Вучковић свој уметнички пут темељи на сталном преиспитивању и истраживању глумачког израза. И сам глуму, како је својевремено рекао, доживљава као „бескрајно поље могућности” и простор за непрестано преиспитивање себе и света око себе. У позоришту има позамашан списак улога, а ових дана гледамо га и на малим екранима и то у трећој сезони серије „Сенке над Балканом” у улози игумана Јоаникија. Све донедавно гледаоци су га репризно пратили и у „Пасјачи”, у којој је пред камерама показао могућност за велике глумачке трансформације, као и у серији „Извор”. 

У разговору за наш лист открива како гради своје ликове, зашто га привлаче приче смештене ван урбаних средина, али и због чега верује да је љубав једина права покретачка снага, како у животу, тако и у уметности. За почетак, осврнули смо се на серију „Извор”, која се донедавно емитовала на РТС-у, а у којој тумачи младог човека који одлучује да остане да живи на селу, суочен са притисцима окружења и личним дилемама.

– Мој лик у тој серији има две линије. Једна је пословна линија и сарадња, он је десна рука Биорцима и Обрену ког игра Мима Караџић и покушава некако да све хаосе са којима се сусрећу пољопривредници у овој земљи превазиђе, а с друге стране је тај неки лични породични план. Он има трудну жену са којом је, рекло би се, на прву лопту у не баш добрим односима. Немам у свом искуству то како је кад је супруга трудна, али имам ту срећу да сам могао да разговарам са својим пријатељима који имају ту привилегију и који су доживели те моменте када је жена у другом стању, када се од мушкарца очекује да преузме одговорност, да некако донесе кући храну и новац, а жена код куће се бори са својим хормонима, мислима и свим осталим што пролазе млади људи. У тим околностима у серији смо пратили Вељка и начине на који он решава своје сумње, дилеме и његову борбу – прича на почетку разговора за „Дневник” глумац Александар Вучковић. 

Колико вам је пријало искључење из града и снимање на селу? 

– Ја сам фан природе и волим да проводим време у природи колико ми обавезе дозвољавају, ту се најлепше осећам и верујем да и ликови у драмским заплетима имају неку посебну пуноћу и сировост када су у неким мало природнијим условима. 

Главна јунакиња серије „Извор” одлучује да се пресели из града у село због љубави. Шта је најлуђе што бисте ви приватно урадили због љубави? Да ли бисте били спремни на неке радикалне потезе?

– Апсолутно! Јако занимљиво питање. Мислим да је једина сврха живота љубав. Пре свега она према самом себи, јер ако имамо љубав према себи онда можемо да је делимо и према другима. Покушавам у свом животу да уклоним све границе које представљају зид ка некој љубави, ка неком испуњењу. И многе луде ствари сам у животу урадио због љубави. За неке се, у међувремену, испоставило да нису биле баш паметне, али мени су биле јако значајне у том тренутку и не бих их променио и врло сам поносан на те лудости. Креативност је једно бескрајно поље могућности, као и креативност зарад испуњења своје љубави. Не могу да се одлучим за нешто што је најлуђе, јер ако је због љубави онда није лудо. 

жУ серији „Пасјача“ која је потпуно другачија од свих осталих које смо до сада пратили, ваш лик пролази кроз велику трансформацију. Из чега се црпи инспирација за лик који полази из једне позиције, а завршава у потпуно другој? 

– То су све разни начини које ми комбинујемо у креацијама ликова. Имам заиста ту срећу да сам у досадашњој каријери, која траје готово десет година, играо баш доста у позоришту и разне карактере сам имао прилику да испробам. И када добијем да снимам нешто тако велико, са тако јарким променама у карактеру, расположењима, са тим јарким ролеркостерима као што тај мој лик у „Пасјачи” пролази, ја се одмах ухватим за занат који ја изучавам и усавршавам у позоришту. 

И ту сте имали срећу да се због посла „преселите” на село. Какво искуство носите са тог снимања и уопште из сарадње са великим бројем колега који су ту имали главне улоге? 

– Нажалост, за велику већину пројеката који се снимају у Србији, нема се довољно времена, јер за ту врсту материјала би у неким страним околностима требало и по неколико месеци. Један глумац је вратио ту улогу у „Пасјачи” и онда сам ја ту ускочио месец дана пред почетак снимања, и, ето, колико сам успео да ухватим... У том тексту, који уопште није лак за провлачење кроз све то јер има доста заплета и доста неких главних ликова, чије се борбе константно преплићу, био је „икс фактор”. Марко Манојловић, као позоришни редитељ, који разуме ту врсту позоришне мисли, знао је како да се ухвати у коштац са тим сценаријем, и са њим сам заиста, поред дивних колега, имао предивну сарадњу. То ми је било толико инспиративно, као и то што смо били 2,5 месеца доле у Пироту и снимали на Старој планини. Сви смо били заједно као нека комуна, као нека трупа, то нам је био тако један креативни удар и за то снимање бих свашто лепо могао да кажем. Мени се некако чини да је та серија прошла „испод радара” због читаве ситуације у којој смо, али ето, ако буде квалитетно не значи да се неће и даље репризирати. То и јесу бенефити снимљеног програма.

Владимир Бијелић