Intervju
Glumica Una Lučić o psihodeličnom hororu „Karmadona” i emotivnoj seriji „Zvaćeš se Varvara”: „NAJVIŠE ME RADUJE IZLAZAK IZ ZONE KOMFORA”
Mladu glumicu Unu Lučić publika je zapazila u jednoj od poslednjih domaćih serija „Zvaćeš se Varvara”, koja nakon premijernog emitovanja na Superstar TV stiže i na Javni servis Srbije 18. aprila, gde će se emitovati vikendom od 20.05 časova.
Una je u toj seriji uverljivo dočarala lik Mine, koja, u potrazi za srećom, prolazi kroz neobičan životni put i velike izazove. Gledaoci u bioskopima imali su priliku i da je vide na velikom platnu u filmu „Karmadona”, koji privlači pažnju neobičnim, psihodeličnim pristupom. Šira publika prepoznaje je i po ulozi u seriji „Igra sudbine”, jednom od najgledanijih domaćih TV projekata koji se emituje na Prvoj televiziji, ali njen umetnički put daleko je raznovrsniji. Tokom dosadašnjeg rada profilisala se kao glumica koju privlače kompleksni, slojeviti likovi i autorski projekti u kojima ima prostora za istraživanje lika i pomeranje ličnih i profesionalnih granica.
U intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin istakla je da ju je „Karmadona” privukla svojom provokativnom temom i univerzalnošću, kao i da joj je rad na filmu doneo veću slobodu i poverenje u proces. Naglasila je značaj dobrog teksta, i fizičke transformacije kao i sklonost ka složenim likovima koji joj nude izlazak iz zone komfora.
- Rad na „Karmadoni” mi je bio zanimljiv jer je to žanrovski, psihodelični horor koji proizilazi iz savremenog društva i jedne prilično izopačene generacije u smislu vrednosti. Važno mi je bilo da ga ne igram spolja, nego da razumem koliko je zapravo realan i prepoznatljiv. Činjenica da je nagrađivan u svetu pokazuje da ta priča nije samo lokalna, nego univerzalna – istakla je Una na početku našeg razgovora.
Kako ste se pripremali za ulogu u tom filmu, koji funkcioniše kao ogledalo sistema i spaja satiru, akciju i horor, i da li vas je rad na tako žanrovski kompleksnom i provokativnom filmu naterao da preispitate svoj pristup glumi ili granice sopstvenog izraza?
- Nije me toliko naterao da preispitujem svoj pristup glumi, koliko da se opustim i verujem procesu. Kad je materijal već dovoljno provokativan i slojevit, mislim da glumac ne treba dodatno da komplikuje. Imam osećaj da svi mi danas poznajemo takve ljude i takva ponašanja u svojoj generaciji, tako da mi taj svet nije bio stran.
Da li je uloga Mine u seriji „Zvaćeš se Varvara”, koja vas je, kako ste rekli, iznutra „pomerila”, donela i neki konkretan trenutak na snimanju u kom ste osetili da ste, kao glumica, otišli dalje nego što ste planirali, i u kojoj meri vam je fizička transformacija pomogla da razumete lik? U tom kontekstu, počinje li zaista ponekad gluma od tela, a tek onda od emocije?
- Bilo je takvih trenutaka kada iznenadite sami sebe i oni su za glumca najdragoceniji. Celo to snimanje je za mene bilo posebno i jako važno. Fizička transformacija tu dosta doprinosi, ali sve, pre svega, polazi iz kvalitetnog teksta, koji vam daje prostor za maštu i kreaciju. Kada imate dobru osnovu, stvari se otvaraju same. Sama fizička promena mi je pomogla da se izmestim iz svojih navika i to onda prirodno pomogne i igri.
Ako je „Zvaćeš se Varvara”, kako ste jednom prokomentarisali, „uzela najtužnije od života”, koliko vam je bilo teško da se svakodnevno vraćate takvom materijalu i šta vas, nakon pomeranja sopstvenih granica kroz takve uloge, u privatnom životu najviše vraća u ravnotežu?
- Nije bilo lako svakodnevno se vraćati takvom materijalu, jer on traži da dotaknete najosetljivije delove sebe. Ali verujem da upravo tu nastaje nešto istinito. Zato mi je bilo važno da napravim jasan otklon od onoga što je materijal. U ravnotežu me vraćaju mir, kretanje i ljudi koje volim.
Verna publika „Igre sudbine” mi ne stvara pritisak
Osećate li pritisak očekivanja verne publike serije „Igra sudbine” dok gradite lik? Utiče li reakcija publike na vašu igru i da li mislite da gledaoci ponekad više vezuju glumca za lik nego što je to zdravo za samog umetnika?
- Publika „Igre sudbine” je zaista verna i to nosi određenu odgovornost, ali ne doživljavam to kao pritisak. To je projekat koji traje dugo i ima svoju stabilnost. Da, mislim da gledaoci često vežu glumca za lik više nego što je zdravo, zato mi je važno da pravim jasan otklon i kroz druge projekte.
Šta vas više privlači, lik koji vam je potpuno stran ili onaj u kom prepoznajete delove sebe?
- Više me privlače likovi koji su mi potpuno strani, jer u njima postoji prostor za istraživanje i otkrivanje nečega što mi nije blisko.
S obzirom na to da ste isticali koliko vam je pozorište važno, na koji način rad na pozorišnoj sceni, sa njenom posebnom slobodom i neposrednim kontaktom s publikom, utiče na način na koji igrate na ekranu?
- Pozorište me je naučilo prisutnosti i disciplini. Na sceni nema ponavljanja, sve se dešava u trenutku. Razlika je samo u izrazu, a ono što nosi igru ostaje isto.
Ako biste morali da opišete sebe van glume, šta je ono što vas definiše, a da nema nikakve veze sa kamerom i scenom?
- Van glume me definišu more, porodica, upornost i radoznalost.
Postoje li žanrovi ili uloge koje vas posebno privlače i koje sa nestrpljenjem želite da istražite i, u tom kontekstu, koja je ta neostvarena želja koja vas pokreće i zašto?
- Privlače me kompleksni likovi koji imaju više slojeva i neku unutrašnju kontradikciju, jer tu osećam najviše prostora za igru i istraživanje. Potreba da stalno idem dalje i izlazim iz zone komfora je ono što me najviše raduje i inspiriše.
Ivana Japundža
