Интервју
Глумица Уна Лучић о психоделичном хорору „Кармадона” и емотивној серији „Зваћеш се Варвара”: „НАЈВИШЕ МЕ РАДУЈЕ ИЗЛАЗАК ИЗ ЗОНЕ КОМФОРА”
Младу глумицу Уну Лучић публика је запазила у једној од последњих домаћих серија „Зваћеш се Варвара”, која након премијерног емитовања на Суперстар ТВ стиже и на Јавни сервис Србије 18. априла, где ће се емитовати викендом од 20.05 часова.
Уна је у тој серији уверљиво дочарала лик Мине, која, у потрази за срећом, пролази кроз необичан животни пут и велике изазове. Гледаоци у биоскопима имали су прилику и да је виде на великом платну у филму „Кармадона”, који привлачи пажњу необичним, психоделичним приступом. Шира публика препознаје је и по улози у серији „Игра судбине”, једном од најгледанијих домаћих ТВ пројеката који се емитује на Првој телевизији, али њен уметнички пут далеко је разноврснији. Током досадашњег рада профилисала се као глумица коју привлаче комплексни, слојевити ликови и ауторски пројекти у којима има простора за истраживање лика и померање личних и професионалних граница.
У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин истакла је да ју је „Кармадона” привукла својом провокативном темом и универзалношћу, као и да јој је рад на филму донео већу слободу и поверење у процес. Нагласила је значај доброг текста, и физичке трансформације као и склоност ка сложеним ликовима који јој нуде излазак из зоне комфора.
- Рад на „Кармадони” ми је био занимљив јер је то жанровски, психоделични хорор који произилази из савременог друштва и једне прилично изопачене генерације у смислу вредности. Важно ми је било да га не играм споља, него да разумем колико је заправо реалан и препознатљив. Чињеница да је награђиван у свету показује да та прича није само локална, него универзална – истакла је Уна на почетку нашег разговора.
Како сте се припремали за улогу у том филму, који функционише као огледало система и спаја сатиру, акцију и хорор, и да ли вас је рад на тако жанровски комплексном и провокативном филму натерао да преиспитате свој приступ глуми или границе сопственог израза?
- Није ме толико натерао да преиспитујем свој приступ глуми, колико да се опустим и верујем процесу. Кад је материјал већ довољно провокативан и слојевит, мислим да глумац не треба додатно да компликује. Имам осећај да сви ми данас познајемо такве људе и таква понашања у својој генерацији, тако да ми тај свет није био стран.
Да ли је улога Мине у серији „Зваћеш се Варвара”, која вас је, како сте рекли, изнутра „померила”, донела и неки конкретан тренутак на снимању у ком сте осетили да сте, као глумица, отишли даље него што сте планирали, и у којој мери вам је физичка трансформација помогла да разумете лик? У том контексту, почиње ли заиста понекад глума од тела, а тек онда од емоције?
- Било је таквих тренутака када изненадите сами себе и они су за глумца најдрагоценији. Цело то снимање је за мене било посебно и јако важно. Физичка трансформација ту доста доприноси, али све, пре свега, полази из квалитетног текста, који вам даје простор за машту и креацију. Када имате добру основу, ствари се отварају саме. Сама физичка промена ми је помогла да се изместим из својих навика и то онда природно помогне и игри.
Ако је „Зваћеш се Варвара”, како сте једном прокоментарисали, „узела најтужније од живота”, колико вам је било тешко да се свакодневно враћате таквом материјалу и шта вас, након померања сопствених граница кроз такве улоге, у приватном животу највише враћа у равнотежу?
- Није било лако свакодневно се враћати таквом материјалу, јер он тражи да дотакнете најосетљивије делове себе. Али верујем да управо ту настаје нешто истинито. Зато ми је било важно да направим јасан отклон од онога што је материјал. У равнотежу ме враћају мир, кретање и људи које волим.
Верна публика „Игре судбине” ми не ствара притисак
Осећате ли притисак очекивања верне публике серије „Игра судбине” док градите лик? Утиче ли реакција публике на вашу игру и да ли мислите да гледаоци понекад више везују глумца за лик него што је то здраво за самог уметника?
- Публика „Игре судбине” је заиста верна и то носи одређену одговорност, али не доживљавам то као притисак. То је пројекат који траје дуго и има своју стабилност. Да, мислим да гледаоци често вежу глумца за лик више него што је здраво, зато ми је важно да правим јасан отклон и кроз друге пројекте.
Шта вас више привлачи, лик који вам је потпуно стран или онај у ком препознајете делове себе?
- Више ме привлаче ликови који су ми потпуно страни, јер у њима постоји простор за истраживање и откривање нечега што ми није блиско.
С обзиром на то да сте истицали колико вам је позориште важно, на који начин рад на позоришној сцени, са њеном посебном слободом и непосредним контактом с публиком, утиче на начин на који играте на екрану?
- Позориште ме је научило присутности и дисциплини. На сцени нема понављања, све се дешава у тренутку. Разлика је само у изразу, а оно што носи игру остаје исто.
Ако бисте морали да опишете себе ван глуме, шта је оно што вас дефинише, а да нема никакве везе са камером и сценом?
- Ван глуме ме дефинишу море, породица, упорност и радозналост.
Постоје ли жанрови или улоге које вас посебно привлаче и које са нестрпљењем желите да истражите и, у том контексту, која је та неостварена жеља која вас покреће и зашто?
- Привлаче ме комплексни ликови који имају више слојева и неку унутрашњу контрадикцију, јер ту осећам највише простора за игру и истраживање. Потреба да стално идем даље и излазим из зоне комфора је оно што ме највише радује и инспирише.
Ивана Јапунџа
