Gluma joj je mnogo nedostajala
MARINA ĆOSIĆ ZAIGRALA U NOVOJ SERIJI „KAZNA ZA GREH”, za „Dnevnik” otkrila zašto joj je NAJTEŽE PALO ODVAJANJE OD ĆERKICE: „Kad se vraćate kući sa posla vaš život tog momenta je usmeren na porodicu”
Glumicu Marinu Ćosić posle kraće pauze ponovo ćemo gledati u seriji i to u novom projektu Nataše Drakulić - „Kazna za greh” čijih je 12 epizoda nastalo po motivima trilogije Jelene Bačić Alimpić.
U seriji koja će ispričati sudbinu porodice Erceg, jedne od najvećih grofovskih porodica u Vojvodini pre i tokom Drugog svetskog rata i vlasnika poznate ergele konja u Bačkoj, Marini je dodeljen lik Lujze, koja je zaposlena na njihovom imanju. Na samom kraju snimanja u blizini Novog Sada Marina nam je ispričala nešto više o svom liku, ali i radu na novom projektu koji ćemo gledati naredne televizijske sezone na malim ekranima.
– Lujza je glavni lik ove serije. Oko greha i njene ljubavi sa Đukom vrti se cela serija. Ona je jako veliki greh sakrila samo za sebe i zbog ljubavi prema mužu i prema detetu koje rađa već u drugoj epizodi. Jako je veliki teret ponela u sebi. Na kraju, sve stvari koje joj se dešavaju su produkt tog greha, jer je skrivanje tajni strašno uticalo na njen emotivni i psihički momenat – priča na početku razgovora za „Dnevnikov” TV magazin glumica Marina Ćosić.
Koliko vam je serija dala priliku i prostora da se razmašete?
– Ja sam u ovoj ulozi imala mnogo mesa, baš sam igrala neku dvostruku igru, ali ona nije smela da bude proračunata, nego iz ljubavi. I to kroz 12 nivoa igre, odnosno epizoda, gde u svakom momentu, svaka rečenica koju izgovaram mora da bude iz srca, iz ljubavi, a onda, sve ove okolnosti koje se nadograđuju morale su da budu zaista dobro utkane u tu ljubav, a da Lujza postigne cilj koji je sebi zacrtala.
Kako ste zadovoljni onim što ste uradili?
– Ja trenutno nemam osećaj za to. Toliko je bilo intenzivno snimanje, emotivno i toliko je bilo ljubavi, straha, sumnjanja u sebe, ne mog privatnog, nego i iz lika, mada i mog privatnog, da mi trenutno treba nekoliko dana da se vratim sebi i svom privatnom životu da bih shvatila šta sam uradila u prethodna tri meseca.
Scenaristkinja serije Nataša Drakulić je otkrila da je njen prvi susret sa vama bio u „Ubicama mog oca” gde ste, kako je rekla, „slikovito” odigrali leš i to vam je bio jedini zadatak, ali po njenoj proceni vrlo uspešan. Kakvo je iskustvo bilo ovoga puta sa Natašom?
– Meni je ovo treća serija koju sam radila sa ovom produkcijom i jako sam im zahvalna na svakom projektu i ulozi koju su mi dali. Prvo iskustvo sa njom jeste bio taj leš, o kom je cela serija govorila, ceo taj zaplet prve sezone pa i dalje. A ovaj put sam imala priliku da zaista nešto i odigram (smeh), pokažem svoj zanat i nadam se talenat. Nadam se da će ljudima i da se svidi to što sam odigrala.
Jeste li imali priliku da pre snimanja pročitate knjige Jelene Bačić Alimpić, po kojima je serija i nastala?
– Nisam jer je priprema kratko trajala, a ja sam u 90 posto serije morala da se posvetim onome što je napisano za našu igru, jer neke stvari su ipak malo promenjene. Nisam, stoga, želela da me to zbunjuje, da ne bih pravila situaciju da ja nešto potpuno drugo igram, želela sam da ostanem u ovim okvirima. Ali vrlo rado ću da pročitam. Produžava se život tih knjiga kroz seriju, a u nama glumcima sve što smo igrali ostaje zapisano. I mi iz toga naučimo nešto i onda kasnije to koristimo ne samo u glumi već i u privatnom životu. Mislim da je to zaista najveća lepota ovog posla.
Da li ste nešto iz majčinstva i privatnog iskustva sa svojim detetom preneli na ovu ulogu, a ne igrate prvi put majku?
– U Emiliju, Lujzinu ćerku sam utkala sve ono što do sada znam o majčinstvu (smeh) i tu neku potrebu za strogoćom, granicama i analiziranjem njenog ponašanja jer ona ipak u datom momentu je i tinejdžerka. Serija prati i razvoj njenog odrastanja. Iako neke stvari i dalje ne poznajem, koristila sam iskustva iz svog života kad sam bila mlađa. Apsolutno sam svoju ljubav prema majčinstvu, generalno, utkala u ovo i stvarno, a Andrijanu Đorđević, koja igra Emiliju, gledam kao na moju veliku ćerku (smeh).
Iako niste mnogo stariji od nje?
– Ne, nisam mnogo starija, ali kada je vidim mene nešto pokrene da se osećam kao da sam kod kuće jer ona je stvarno jedno predivno biće koje je tako lepo odigralo ovaj lik. Isti osećaj u meni je budila i Mina, koja igra Emiliju iz mlađih dana. Mada, ja sam oduvek vezana za decu, obožavam ih i mislim da sam se u tom delu zaista snašla.
Snimali ste širom Vojvodine, na lokacijama koje nisu često „slikane”. Koliko je ta promena terena pomogla u kreativnosti?
– Taj momenat menjanja terena je možda najstresniji jer sam majka devojčice od pet godina i svako odlaženje od kuće njoj je bilo prilično stresno. Ali bilo je dobro, imala sam priliku da se posvetim sebi i ulozi i da, kada uđem u kuću, lepo mogu da izanaliziram šta ću da radim narednih dana, da naučim tekst i da zaista budem tu, da budem prisutna. Kad se vraćate kući sa posla vaš život tog momenta je usmeren na porodicu. Mi smo ovde stvarno imali intenzivna snimanja. Emotivno intenzivna snimanja zbog kojih morate da se iščistite, jer ako nešto više puta ponovite i, između ostalog, počnete u to da verujete to onda postane vaša realnost i verovanje jer mozak ne prepoznaje o čemu se radi i da li je to samo gluma, a ako se posvetite tome to na kraju tako i bude. Stvarno sam se posvetila, dala sam svoj maksimum u datim okolnostima i, opet, nadam se da će to da se vidi.
Šta biste voleli da vam se sledeće dogodi posle ovog projekta?
– Ima nekih ponuda i svakako bih volela da istražim nešto novo što nisam radila do sada, volela bih da radim neki projekat koji će se fokusirati na neku krimi priču, mislim da bih se tu dobro snašla (smeh). To je žanr koji ja generalno volim da gledam i čitam. Sada se tu šuška da bi moglo to da mi se i ostvari i mnogo bih to volela.
Kako vam se dopala potpuno drugačija uloga i zadatak da radite kao voditeljka emisije „Hajde da se volimo”?
– Ta uloga mi se dopala, ona me je i otvorila da dobijem i ovu u seriji „Kazna za greh”. Jer sam ja taj televizijski projekat prihvatila da bih izašla iz svoje zone komfora. Meni je jako veliki problem da pričam pred velikom javnošću. Uvek želim da svoje privatno sačuvam za sebe, ali sam shvatila da od toga ne mogu ništa da naučim ako ne izađem iz zone komfora. Kada sam to prihvatila dosta nekih stvari se desilo koje su mi postale jednostavno lakše. Nisam znala da ću toliko da naučim o tome (smeh).
Hoćete li se vratiti u taj projekat?
– Ne, on je imao svoju svrhu. Stvarno sam zahvalna toj produkciji i da nije bilo te emisije vrlo verovatno da ne bih bila toliko opuštena i otvorena da i ovaj projekat dobijem. I hvala Bogu da sam ga dobila, jer mi je gluma strašno nedostajala. To tek sada mogu da kažem posle tri meseca intenzivnog rada na svom glumačkom biću.
Vladimir Bijelić
