Глума јој је много недостајала
МАРИНА ЋОСИЋ ЗАИГРАЛА У НОВОЈ СЕРИЈИ „КАЗНА ЗА ГРЕХ”, за „Дневник” открила зашто јој је НАЈТЕЖЕ ПАЛО ОДВАЈАЊЕ ОД ЋЕРКИЦЕ: „Кад се враћате кући са посла ваш живот тог момента је усмерен на породицу”
Глумицу Марину Ћосић после краће паузе поново ћемо гледати у серији и то у новом пројекту Наташе Дракулић - „Казна за грех” чијих је 12 епизода настало по мотивима трилогије Јелене Бачић Алимпић.
У серији која ће испричати судбину породице Ерцег, једне од највећих грофовских породица у Војводини пре и током Другог светског рата и власника познате ергеле коња у Бачкој, Марини је додељен лик Лујзе, која је запослена на њиховом имању. На самом крају снимања у близини Новог Сада Марина нам је испричала нешто више о свом лику, али и раду на новом пројекту који ћемо гледати наредне телевизијске сезоне на малим екранима.
– Лујза је главни лик ове серије. Око греха и њене љубави са Ђуком врти се цела серија. Она је јако велики грех сакрила само за себе и због љубави према мужу и према детету које рађа већ у другој епизоди. Јако је велики терет понела у себи. На крају, све ствари које јој се дешавају су продукт тог греха, јер је скривање тајни страшно утицало на њен емотивни и психички моменат – прича на почетку разговора за „Дневников” ТВ магазин глумица Марина Ћосић.
Колико вам је серија дала прилику и простора да се размашете?
– Ја сам у овој улози имала много меса, баш сам играла неку двоструку игру, али она није смела да буде прорачуната, него из љубави. И то кроз 12 нивоа игре, односно епизода, где у сваком моменту, свака реченица коју изговарам мора да буде из срца, из љубави, а онда, све ове околности које се надограђују морале су да буду заиста добро уткане у ту љубав, а да Лујза постигне циљ који је себи зацртала.
Како сте задовољни оним што сте урадили?
– Ја тренутно немам осећај за то. Толико је било интензивно снимање, емотивно и толико је било љубави, страха, сумњања у себе, не мог приватног, него и из лика, мада и мог приватног, да ми тренутно треба неколико дана да се вратим себи и свом приватном животу да бих схватила шта сам урадила у претходна три месеца.
Сценаристкиња серије Наташа Дракулић је открила да је њен први сусрет са вама био у „Убицама мог оца” где сте, како је рекла, „сликовито” одиграли леш и то вам је био једини задатак, али по њеној процени врло успешан. Какво је искуство било овога пута са Наташом?
– Мени је ово трећа серија коју сам радила са овом продукцијом и јако сам им захвална на сваком пројекту и улози коју су ми дали. Прво искуство са њом јесте био тај леш, о ком је цела серија говорила, цео тај заплет прве сезоне па и даље. А овај пут сам имала прилику да заиста нешто и одиграм (смех), покажем свој занат и надам се таленат. Надам се да ће људима и да се свиди то што сам одиграла.
Јесте ли имали прилику да пре снимања прочитате књиге Јелене Бачић Алимпић, по којима је серија и настала?
– Нисам јер је припрема кратко трајала, а ја сам у 90 посто серије морала да се посветим ономе што је написано за нашу игру, јер неке ствари су ипак мало промењене. Нисам, стога, желела да ме то збуњује, да не бих правила ситуацију да ја нешто потпуно друго играм, желела сам да останем у овим оквирима. Али врло радо ћу да прочитам. Продужава се живот тих књига кроз серију, а у нама глумцима све што смо играли остаје записано. И ми из тога научимо нешто и онда касније то користимо не само у глуми већ и у приватном животу. Мислим да је то заиста највећа лепота овог посла.
Да ли сте нешто из мајчинства и приватног искуства са својим дететом пренели на ову улогу, а не играте први пут мајку?
– У Емилију, Лујзину ћерку сам уткала све оно што до сада знам о мајчинству (смех) и ту неку потребу за строгоћом, границама и анализирањем њеног понашања јер она ипак у датом моменту је и тинејџерка. Серија прати и развој њеног одрастања. Иако неке ствари и даље не познајем, користила сам искуства из свог живота кад сам била млађа. Апсолутно сам своју љубав према мајчинству, генерално, уткала у ово и стварно, а Андријану Ђорђевић, која игра Емилију, гледам као на моју велику ћерку (смех).
Иако нисте много старији од ње?
– Не, нисам много старија, али када је видим мене нешто покрене да се осећам као да сам код куће јер она је стварно једно предивно биће које је тако лепо одиграло овај лик. Исти осећај у мени је будила и Мина, која игра Емилију из млађих дана. Мада, ја сам одувек везана за децу, обожавам их и мислим да сам се у том делу заиста снашла.
Снимали сте широм Војводине, на локацијама које нису често „сликане”. Колико је та промена терена помогла у креативности?
– Тај моменат мењања терена је можда најстреснији јер сам мајка девојчице од пет година и свако одлажење од куће њој је било прилично стресно. Али било је добро, имала сам прилику да се посветим себи и улози и да, када уђем у кућу, лепо могу да изанализирам шта ћу да радим наредних дана, да научим текст и да заиста будем ту, да будем присутна. Кад се враћате кући са посла ваш живот тог момента је усмерен на породицу. Ми смо овде стварно имали интензивна снимања. Емотивно интензивна снимања због којих морате да се ишчистите, јер ако нешто више пута поновите и, између осталог, почнете у то да верујете то онда постане ваша реалност и веровање јер мозак не препознаје о чему се ради и да ли је то само глума, а ако се посветите томе то на крају тако и буде. Стварно сам се посветила, дала сам свој максимум у датим околностима и, опет, надам се да ће то да се види.
Шта бисте волели да вам се следеће догоди после овог пројекта?
– Има неких понуда и свакако бих волела да истражим нешто ново што нисам радила до сада, волела бих да радим неки пројекат који ће се фокусирати на неку крими причу, мислим да бих се ту добро снашла (смех). То је жанр који ја генерално волим да гледам и читам. Сада се ту шушка да би могло то да ми се и оствари и много бих то волела.
Како вам се допала потпуно другачија улога и задатак да радите као водитељка емисије „Хајде да се волимо”?
– Та улога ми се допала, она ме је и отворила да добијем и ову у серији „Казна за грех”. Јер сам ја тај телевизијски пројекат прихватила да бих изашла из своје зоне комфора. Мени је јако велики проблем да причам пред великом јавношћу. Увек желим да своје приватно сачувам за себе, али сам схватила да од тога не могу ништа да научим ако не изађем из зоне комфора. Када сам то прихватила доста неких ствари се десило које су ми постале једноставно лакше. Нисам знала да ћу толико да научим о томе (смех).
Хоћете ли се вратити у тај пројекат?
– Не, он је имао своју сврху. Стварно сам захвална тој продукцији и да није било те емисије врло вероватно да не бих била толико опуштена и отворена да и овај пројекат добијем. И хвала Богу да сам га добила, јер ми је глума страшно недостајала. То тек сада могу да кажем после три месеца интензивног рада на свом глумачком бићу.
Владимир Бијелић
