ODRASTANJE 90-ih BILO JE POTPUNO DRUGAČIJE Evo šta su deca tada morala sama da rešavaju DANAŠNJOJ GENERACIJI OVO JE NEZAMISLIVO
Svako ko je odrastao devedesetih pamti detinjstvo koje se u velikoj meri razlikovalo od današnjeg.
Od dece se očekivalo da samostalno rešavaju brojne situacije koje su današnjim generacijama gotovo nezamislive.
Iako su roditelji bili brižni i posvećeni, deca se nisu nadzirala na svakom koraku kao što je to danas uobičajeno. U mnogim stvarima bila su prepuštena sama sebi – od pisanja domaćih zadataka bez pomoći interneta, do pamćenja telefonskih brojeva kako bi ostala u kontaktu s prijateljima, jer su mobilni tek bili u začetku. Ako vam sve to zvuči poznato, nema sumnje – vi ste dete 90-ih.
Pisanje zadataka bez Gugla
Današnjoj deci na raspolaganju je bezbroj tehnoloških pomagala za školske obaveze. Od Gugla do onlajn enciklopedija, rešavanje domaćih zadataka nikada nije bilo jednostavnije. Deca 90-ih, s druge strane, uglavnom su bila prepuštena sama sebi. Iako je dial-up internet polako ulazio u domove, većina je morala pažljivo da prati na času kako bi kod kuće znala da reši zadatke, oslanjajući se isključivo na udžbenike i sopstveno znanje.
Samostalna priprema doručka
Većina dece 90-ih odrastala je u domaćinstvima u kojima su oba roditelja radila. To je značilo užurbana jutra i trku sa vremenom. Zbog toga su deca često sama bila zadužena za doručak. Ubaciti vafle u toster ili zgrabiti pecivo pre izlaska iz kuće bilo je najbrže rešenje.
Pamćenje telefonskih brojeva
Svet bez mobilnih telefona današnjim generacijama deluje nezamislivo, ali u 90-ima je to bila svakodnevica. Umesto imenika u telefonu, morali smo da pamtimo važne brojeve napamet – roditelja, prijatelja, rođaka. Ako bi nam u školi pozlilo, morali smo znati koga da pozovemo.
Sami su pronalazili zabavu
Bez pametnih telefona i naprednih video-igara, deca su morala sama da osmisle kako će se zabaviti. Sate smo provodili napolju, trčeći po kraju, igrajući se „žmurke“, „lastiša“ ili izmišljajući sopstvene svetove. Takva igra razvijala je kreativnost, socijalne i emocionalne veštine.
Snalaženje s prvom tehnologijom
Devedesete su bile vreme kada je tehnologija tek ulazila u domove. Porodični kompjuter, nekoliko igara i televizor bili su sve što smo imali. Nije bilo tutorijala – sve se učilo metodom pokušaja i greške. Tako je nastalo i zlatno pravilo: „ugasi pa ponovo upali“.
Čuvanje mlađe braće i sestara
Starija deca često su bila zadužena za čuvanje mlađih. Od pomaganja oko domaćih zadataka do pazenja da ne izlete na ulicu, odgovornost je bila deo odrastanja i učila nas brizi za druge.
Sami smo sanirali ogrebotine
Više vremena napolju značilo je i više padova, ogrebotina i modrica. Ako nije bilo ništa ozbiljno, očekivalo se da sami stavimo flaster i nastavimo igru.
Borba protiv dosade
Rečenica „dosadno mi je“ nije imala prolaz. Od dece se očekivalo da sama pronađu način da se zabave – kroz igru, maštu ili jednostavne aktivnosti.
Razgovor s nepoznatima
Od nas se očekivalo da budemo pristojni i samostalni. Naručivanje u restoranu, pitanje u prodavnici ili razgovor s odraslima bili su deo svakodnevice i razvijali su samopouzdanje.
Sami do škole i nazad
Deca su imala više slobode i samostalnosti. Povratak iz škole često je bio naša briga – peške, autobusom ili s društvom.
Javljanje na kućni telefon
Zvonjava fiksnog telefona bila je deo svakodnevice. Deca su se utrkivala ko će se prvi javiti, ne znajući da li je poziv baš za njih.
