ОДРАСТАЊЕ 90-их БИЛО ЈЕ ПОТПУНО ДРУГАЧИЈЕ Ево шта су деца тада морала сама да решавају ДАНАШЊОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ ОВО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВО

Од деце се очекивало да самостално решавају бројне ситуације које су данашњим генерацијама готово незамисливе.

Иако су родитељи били брижни и посвећени, деца се нису надзирала на сваком кораку као што је то данас уобичајено. У многим стварима била су препуштена сама себи – од писања домаћих задатака без помоћи интернета, до памћења телефонских бројева како би остала у контакту с пријатељима, јер су мобилни тек били у зачетку. Ако вам све то звучи познато, нема сумње – ви сте дете 90-их.

Писање задатака без Гугла

Данашњој деци на располагању је безброј технолошких помагала за школске обавезе. Од Гугла до онлајн енциклопедија, решавање домаћих задатака никада није било једноставније. Деца 90-их, с друге стране, углавном су била препуштена сама себи. Иако је dial-up интернет полако улазио у домове, већина је морала пажљиво да прати на часу како би код куће знала да реши задатке, ослањајући се искључиво на уџбенике и сопствено знање.

Самостална припрема доручка

Већина деце 90-их одрастала је у домаћинствима у којима су оба родитеља радила. То је значило ужурбана јутра и трку са временом. Због тога су деца често сама била задужена за доручак. Убацити вафле у тостер или зграбити пециво пре изласка из куће било је најбрже решење.

Памћење телефонских бројева

Свет без мобилних телефона данашњим генерацијама делује незамисливо, али у 90-има је то била свакодневица. Уместо именикa у телефону, морали смо да памтимо важне бројеве напамет – родитеља, пријатеља, рођака. Ако би нам у школи позлило, морали смо знати кога да позовемо.

Сами су проналазили забаву

Без паметних телефона и напредних видео-игара, деца су морала сама да осмисле како ће се забавити. Сате смо проводили напољу, трчећи по крају, играјући се „жмурке“, „ластиша“ или измишљајући сопствене светове. Таква игра развијала је креативност, социјалне и емоционалне вештине.

Сналажење с првом технологијом

Деведесете су биле време када је технологија тек улазила у домове. Породични компјутер, неколико игара и телевизор били су све што смо имали. Није било туторијала – све се учило методом покушаја и грешке. Тако је настало и златно правило: „угаси па поново упали“.

Чување млађе браће и сестара

Старија деца често су била задужена за чување млађих. Од помагања око домаћих задатака до пазења да не излете на улицу, одговорност је била део одрастања и учила нас бризи за друге.

Сами смо санирали огреботине

Више времена напољу значило је и више падова, огреботина и модрица. Ако није било ништа озбиљно, очекивало се да сами ставимо фластер и наставимо игру.

Борба против досаде

Реченица „досадно ми је“ није имала пролаз. Од деце се очекивало да сама пронађу начин да се забаве – кроз игру, машту или једноставне активности.

Разговор с непознатима

Од нас се очекивало да будемо пристојни и самостални. Наручивање у ресторану, питање у продавници или разговор с одраслима били су део свакодневице и развијали су самопоуздање.

Сами до школе и назад

Деца су имала више слободе и самосталности. Повратак из школе често је био наша брига – пешке, аутобусом или с друштвом.

Јављање на кућни телефон

Звоњава фиксног телефона била је део свакодневице. Деца су се утркивала ко ће се први јавити, не знајући да ли је позив баш за њих.

Прва ТВ