Intervju
ŽELIM DA DRUGIMA BUDEM DOBRA DOZA OPTIMIZMA! Fitnes influenser NEMANJA MILOVIĆ otkriva KAKO JE PROMENIO SVOJ ŽIVOT: „Najveće transformacije dešavaju se kada instaliramo dobre navike”
U podrumu svoje kuće u Novom Sadu, u 30 kvadrata i među spravama koje je sam napravio, Nemanja Milović, profesor fizičkog vaspitanja i sporta, danas poznati edukator na polju fitnesa i balansirane ishrane, sagradio je nešto više od mišića - svoj pogled na svet i prve korake ka velikom uspehu koji je postigao najpre kao personalni trener, a onda i kao neko ko putem društvenih mreža utiče na druge.
Odatle, a verovatno i mnogo pre, još dok je kao osmogodišnjak spoznao sport kao stil života, kreće njegova priča o disciplini, promeni, životnim saznanjima i kreativnosti. Na mrežama njegove edukativne priče gledaju milioni, ali on ne meri uspeh po broju pratilaca, već po tome koliko je danas bolji nego što je bio juče, ali, reklo bi se, i po tome što tu spoznaju želi da prenosi drugima. Njegove objave ne sadrže senzaciju, ali imaju poruku, a njegovi intervjui nemaju „huk”, ali imaju tišinu u kojoj čovek poželi da zastane i nešto samom sebi prizna. Upravo takav je bio i naš razgovor sa Nemanjom Milovićem - životan, topao i pun optimizma o njegovom životnom putu, spoznajama i borbi sa egom.
U svetu u kom svi „prodaju telo”, vi prodajete disciplinu, znanje i sve ono što ste kroz fakultet i iskustvo savladali o sportu. Šta je bilo ključno da poželite da budete provodnik između nauke i iskustva?
– Hvala što ste to primetili - upravo ste mi rekli da sam u svetu, u kom fale unikati, autentičan i veoma sam zahvalan na tome. Ranije sam radio kao personalni trener, ali sam više bio psihoterapeut. Provodeći mnogo vremena sa ljudima shvatio sam šta kome najviše treba. A ne trebaju im samo trening i ishrana, već spoznaja da treba da rade na konceptu koji se zove disciplina. To znači uvođenje novih rutina, koje postaju normalne, svakodnevne. Da biste kao personalni trener uveli to kod klijenta treba mnogo da pratite njegov senzibilitet - nekom treba samo jedna informacija, a nekom motivacija, edukacija, podrška ili vođenje primerom. To je veliko prilagođavanje, a ne rad po šablonu. Primetio sam, tako, da se najveće promene dešavaju kada „instaliramo” dobre navike. Čovek nije promenio sebe time što je otišao na trening tri puta nedeljno, nego time što je uopšte otišao da trenira, što je poželeo da pazi na ishranu ili što je odlučio da ne kontaminira misli. Kada u tome uspete, onda te navike i rutine čine ljude drugačijim, a kada su drugačiji imaju i drugačiju sudbinu. Bilo mi je važno da imam tu spoznaju da možeš čoveku da promeniš sudbinu.
A koliko vam je važno da vas ljudi prate i cene ne zbog vašeg fizičkog izgleda, već upravo zbog toga što propagirate to da su važni proces i spremnost na promene, a ne samo „gotov proizvod”?
– Sva sreća, sve mi je manje važno šta ljudi vide, a vide šta im je potrebno u tom trenutku. Voleo bih da u svojim objavama sada imam neki holistički pristup telu, da radimo na umu, duši, telu, ali neko je došao na moj profil po veći biceps. Ako me taj neko samo tako vidi ja onda želim da mu prenesem znanje na tom polju, ali ako će da se zadrži na mom profilu ili pogleda neki moj podkast ili pročita baš ovaj intervju možemo i o tome da pričamo. Kod mene je sve lagano, nije forsirano ili nametljivo. Mnoge ljude „trigerujem” i često kažem da je najbolje da me, ako im se ne dopadam, blokiraju ili otprate sa društvenih mreža, promene kanal kada me vide na televiziji ili okrenu stranicu kada naiđu na moj lik u novinama.
Ako hoću da budem pokretač moram da promenim filozofiju
Propagirate čuvenu krilaticu da je u zdravom načinu života i treniranju „fora u balansu”, ali i da šest dana živite kao Novak Đoković, a sedmi kao Toma Zdravković. Dozvoljavate li sebi da zgrešite čak i u onih 80 odsto u tom balansu?
– Primetio sam da, kada se čovek vodi primerom koji je ekstreman, poput sportista koji ustaju u pet, a ležu u 10, imaju četiri izmerena obroka, treniraju svaki dan, jako malo njih može da pođe istim putem. Iz nepoverenja da to mogu uopšte da isprate mnogi nikada i ne krenu. Shvatio sam da ljudi baš i nisu prošli tu vojsku kao ja i ako baš hoću da sam pokretač nečega onda moram da promenim i ljudsku filozofiju. Ta promena upravo leži u toj krilatici, koja podrazumeva da nije sve 100 odsto, već da 80 odsto stvari treba da radimo dobro i da negujemo dobre navike, misli, a da preostalih 20 odsto bude sloboda za šta god da vas „radi” - picu, sladoled, tortu, izlazak, alkohol. Primetio sam da mnogi ulaze u ulogu žrtve zato što ne mogu da treniraju tri puta nedeljno, i da je zapravo potrebno samo da krenu i ne čekaju!
Koliko istražujete i čitate pre nego što bilo šta preporučite ili kažete kroz besplatne edukacije koje nudite na svom Instagramu, budući da vaš profil mesečno pogleda i oko 12 miliona ljudi?
– Dobro pitanje! Motivacija mi nikada nije bila odgovornost, u smislu pritiska i to je dobro, jer da me pritiska 12 miliona ljudi na mesečnom nivou bih bio pod stresom i ne bih živeo svoju svrhu. Za mene je to dobar motivator. Ima 12 miliona duša koje se nekako sretnu sa mojim profilom, ja im tamo dajem besplatne i proverene informacije. Pričam samo ono što svet već zna, ne dajem savete, nisam doktor, ne lečim ljude, ne popravljam ih na bilo koji način, nego sam edukator, a ako sam ikada nešto pogrešio - kriv sam, pošaljite mi argument, ispraviću.
Koji trenutak vam je doneo kredibilitet u fitnes svetu u kojem ste počeli svoj profesionalni put?
– Pre nego što sam postao trener bio sam organizator žurki, radio u obezbeđenju, ali i selidbe. Kada sam počeo da radim kao personalni trener ušao sam u teretanu u kojoj su bili najbolji treneri, njih desetak, koji su radili više od deset godina, a ja u tom trenutku tek završio Fakultet za sport i fizičko vaspitanje. Tada sam dobio kartonsku karticu teretane sa uslovom da se kroz dva meseca pokažem i zadržim posao. Plata je bila nula dinara. Morao sam da nađem klijente, ali nisam znao kako jer sam bio početnik i nisam znao ko će mene angažovati. Međutim, posle godinu dana sam od svih njih bio broj jedan. To znači da sam bio dobro pripremljen za to iskustvo. Sportista sam od osme godine, kojeg je više interesovalo kako da trenira, nego sama utakmica i takmičenje. Nikada nisam pogledao košarkašku utakmicu do kraja, ali sam gledao kako svaki sportista trenira i onda to primenjivao na svoje treninge da ja budem bolji košarkaš. Onda su me prepoznale i kolege sa fakulteta i tražile da i njih treniram, a bili smo u istim klupama. Već sa 19 godina trenirao sam vrhunske sportiste i to u mom podrumu od 30 kvadrata gde sam naplaćivao 2.000 dinara mesečno članarinu i svaki dinar ulagao da sa ocem pravim sprave. I danas imam taj podrum i nekada u njega siđem da se podsetim ko sam bio, tu sam ostavio mnogo znoja i truda.
Koliko je važno u životu podsetiti se ko si bio u prošlosti?
– Kako ne! Svaka dobra priča kreće iz podruma (smeh). Posle sam samo pratio svoj život. „Izdriblaš” to iskustvo treninga i onda te uhvati neka mašina. Četiri, pet godina od kako sam počeo da radim kao trener desilo mi se da me, kada sam imao 25 godina, pozove moj profesor sa fakulteta Nebojša Čokorilo da ja predajem na kursu koji je on napravio. Ja se inače u životu bacam u vatru pa sam prihvatio taj poziv, ali onda me je uhvatio adrenalin. Na prvom predavanju sam se predstavio i izašao u toalet da se umijem, jer mi je pozlilo pošto je 20, 30 većinom starijih ljudi stajalo ispred mene i čekalo da čuje šta imam da im kažem. Posle godinu dana bio sam predavač zbog kojeg najviše dolaze na kurs. I danas me radi ta vatra, a kada ona nestane mogu da umrem.
U jednom intervjuu rekli ste: „Radio sam mnogo na sebi da bih mogao da se radujem tuđem uspehu”. Koliko je teško poništiti ego i sujetu u društvu koje nas tera da „bildujemo” svoj ego i budemo najbolji, najpametniji, najlepši...?
– Treba mnogo iskustva koje nam je svima dato da nas identifikuju, da nam kažu ko smo, gde pripadamo, koje smo nacionalnosti, religije, veroispovesti. Sve nam ego govori. Od osme do 21. godine sam bio sportista, a to je platforma za građenje ega. Takmičio sam se tada svaki vikend - protiv sebe, saigrača, neprijatelja, publike, trenera… To je dobro jer kada prođeš ekstrem na jednoj strani onda možeš da ga razumeš na drugoj. Ego može da ti donese dosta nevolje u životu. On nas uči da primećujemo ono što nam smeta, ali i da su neke stvari možda do nas. Kada to shvatimo onda kreće drugo iskustvo - „ego unazad”, onda polako krećeš da poništavaš sve identitete koje si do tada poprimio i ulaziš u balans sa egom koji je zdrav, nije agresivan. Tada čovek može da se raduje tuđem uspehu. Velika je zrelost kada se istinski obraduješ tuđem uspehu, pogotovo kada je to neka konkurentna firma, proizvod, brend.
Napisali ste i nedavno objavili knjigu „Skini masti na najefikasniji način”. Budući da se dosta bavite umom, pišete li o svojim emocijama?
– Nekada sam to činio, a sada sve manje. Emocije su tu da nam malo zamagle realnost, da nam pokvare jasnoću, jer kada one prođu ti onda bolje vidiš šta se desilo, a nema ništa lepše od toga da živiš u jasnoći. Tačno prepoznaješ signal, znak, iskustvo za to šta ti se dešava u datom momentu i zbog čega ti se to dešava. Ako si ti emotivan, onda je jako teško to prepoznati. Stabilan sam sa emocijama, to je muški aspekt. Nikada nisam ni previše tužan ni previše srećan. Ne letim na sve strane, nego sam jedna dobra doza optimizma prema ljudima i ljubavi koju nosim sa sobom i to mi je dovoljno. Ne pišem o emocijama, ali pišem o iskustvima, jasnoći i istini. To mi je jako bitno da zapišem jer svaka nova spoznaja ne sme da bude zaboravljena. Ako izgubim veru u život nekada onda mogu da pročitam šta mi se nekada desilo i šta sam nekada naučio.
Vladimir Bijelić
