Интервју
ЖЕЛИМ ДА ДРУГИМА БУДЕМ ДОБРА ДОЗА ОПТИМИЗМА! Фитнес инфлуенсер НЕМАЊА МИЛОВИЋ открива КАКО ЈЕ ПРОМЕНИО СВОЈ ЖИВОТ: „Највеће трансформације дешавају се када инсталирамо добре навике”
У подруму своје куће у Новом Саду, у 30 квадрата и међу справама које је сам направио, Немања Миловић, професор физичког васпитања и спорта, данас познати едукатор на пољу фитнеса и балансиране исхране, саградио је нешто више од мишића - свој поглед на свет и прве кораке ка великом успеху који је постигао најпре као персонални тренер, а онда и као неко ко путем друштвених мрежа утиче на друге.
Одатле, а вероватно и много пре, још док је као осмогодишњак спознао спорт као стил живота, креће његова прича о дисциплини, промени, животним сазнањима и креативности. На мрежама његове едукативне приче гледају милиони, али он не мери успех по броју пратилаца, већ по томе колико је данас бољи него што је био јуче, али, рекло би се, и по томе што ту спознају жели да преноси другима. Његове објаве не садрже сензацију, али имају поруку, а његови интервјуи немају „хук”, али имају тишину у којој човек пожели да застане и нешто самом себи призна. Управо такав је био и наш разговор са Немањом Миловићем - животан, топао и пун оптимизма о његовом животном путу, спознајама и борби са егом.
У свету у ком сви „продају тело”, ви продајете дисциплину, знање и све оно што сте кроз факултет и искуство савладали о спорту. Шта је било кључно да пожелите да будете проводник између науке и искуства?
– Хвала што сте то приметили - управо сте ми рекли да сам у свету, у ком фале уникати, аутентичан и веома сам захвалан на томе. Раније сам радио као персонални тренер, али сам више био психотерапеут. Проводећи много времена са људима схватио сам шта коме највише треба. А не требају им само тренинг и исхрана, већ спознаја да треба да раде на концепту који се зове дисциплина. То значи увођење нових рутина, које постају нормалне, свакодневне. Да бисте као персонални тренер увели то код клијента треба много да пратите његов сензибилитет - неком треба само једна информација, а неком мотивација, едукација, подршка или вођење примером. То је велико прилагођавање, а не рад по шаблону. Приметио сам, тако, да се највеће промене дешавају када „инсталирамо” добре навике. Човек није променио себе тиме што је отишао на тренинг три пута недељно, него тиме што је уопште отишао да тренира, што је пожелео да пази на исхрану или што је одлучио да не контаминира мисли. Када у томе успете, онда те навике и рутине чине људе другачијим, а када су другачији имају и другачију судбину. Било ми је важно да имам ту спознају да можеш човеку да промениш судбину.
А колико вам је важно да вас људи прате и цене не због вашег физичког изгледа, већ управо због тога што пропагирате то да су важни процес и спремност на промене, а не само „готов производ”?
– Сва срећа, све ми је мање важно шта људи виде, а виде шта им је потребно у том тренутку. Волео бих да у својим објавама сада имам неки холистички приступ телу, да радимо на уму, души, телу, али неко је дошао на мој профил по већи бицепс. Ако ме тај неко само тако види ја онда желим да му пренесем знање на том пољу, али ако ће да се задржи на мом профилу или погледа неки мој подкаст или прочита баш овај интервју можемо и о томе да причамо. Код мене је све лагано, није форсирано или наметљиво. Многе људе „тригерујем” и често кажем да је најбоље да ме, ако им се не допадам, блокирају или отпрате са друштвених мрежа, промене канал када ме виде на телевизији или окрену страницу када наиђу на мој лик у новинама.
Ако хоћу да будем покретач морам да променим филозофију
Пропагирате чувену крилатицу да је у здравом начину живота и тренирању „фора у балансу”, али и да шест дана живите као Новак Ђоковић, а седми као Тома Здравковић. Дозвољавате ли себи да згрешите чак и у оних 80 одсто у том балансу?
– Приметио сам да, када се човек води примером који је екстреман, попут спортиста који устају у пет, а лежу у 10, имају четири измерена оброка, тренирају сваки дан, јако мало њих може да пође истим путем. Из неповерења да то могу уопште да испрате многи никада и не крену. Схватио сам да људи баш и нису прошли ту војску као ја и ако баш хоћу да сам покретач нечега онда морам да променим и људску филозофију. Та промена управо лежи у тој крилатици, која подразумева да није све 100 одсто, већ да 80 одсто ствари треба да радимо добро и да негујемо добре навике, мисли, а да преосталих 20 одсто буде слобода за шта год да вас „ради” - пицу, сладолед, торту, излазак, алкохол. Приметио сам да многи улазе у улогу жртве зато што не могу да тренирају три пута недељно, и да је заправо потребно само да крену и не чекају!
Колико истражујете и читате пре него што било шта препоручите или кажете кроз бесплатне едукације које нудите на свом Инстаграму, будући да ваш профил месечно погледа и око 12 милиона људи?
– Добро питање! Мотивација ми никада није била одговорност, у смислу притиска и то је добро, јер да ме притиска 12 милиона људи на месечном нивоу бих био под стресом и не бих живео своју сврху. За мене је то добар мотиватор. Има 12 милиона душа које се некако сретну са мојим профилом, ја им тамо дајем бесплатне и проверене информације. Причам само оно што свет већ зна, не дајем савете, нисам доктор, не лечим људе, не поправљам их на било који начин, него сам едукатор, а ако сам икада нешто погрешио - крив сам, пошаљите ми аргумент, исправићу.
Који тренутак вам је донео кредибилитет у фитнес свету у којем сте почели свој професионални пут?
– Пре него што сам постао тренер био сам организатор журки, радио у обезбеђењу, али и селидбе. Када сам почео да радим као персонални тренер ушао сам у теретану у којој су били најбољи тренери, њих десетак, који су радили више од десет година, а ја у том тренутку тек завршио Факултет за спорт и физичко васпитање. Тада сам добио картонску картицу теретане са условом да се кроз два месеца покажем и задржим посао. Плата је била нула динара. Морао сам да нађем клијенте, али нисам знао како јер сам био почетник и нисам знао ко ће мене ангажовати. Међутим, после годину дана сам од свих њих био број један. То значи да сам био добро припремљен за то искуство. Спортиста сам од осме године, којег је више интересовало како да тренира, него сама утакмица и такмичење. Никада нисам погледао кошаркашку утакмицу до краја, али сам гледао како сваки спортиста тренира и онда то примењивао на своје тренинге да ја будем бољи кошаркаш. Онда су ме препознале и колеге са факултета и тражиле да и њих тренирам, а били смо у истим клупама. Већ са 19 година тренирао сам врхунске спортисте и то у мом подруму од 30 квадрата где сам наплаћивао 2.000 динара месечно чланарину и сваки динар улагао да са оцем правим справе. И данас имам тај подрум и некада у њега сиђем да се подсетим ко сам био, ту сам оставио много зноја и труда.
Колико је важно у животу подсетити се ко си био у прошлости?
– Како не! Свака добра прича креће из подрума (смех). После сам само пратио свој живот. „Издриблаш” то искуство тренинга и онда те ухвати нека машина. Четири, пет година од како сам почео да радим као тренер десило ми се да ме, када сам имао 25 година, позове мој професор са факултета Небојша Чокорило да ја предајем на курсу који је он направио. Ја се иначе у животу бацам у ватру па сам прихватио тај позив, али онда ме је ухватио адреналин. На првом предавању сам се представио и изашао у тоалет да се умијем, јер ми је позлило пошто је 20, 30 већином старијих људи стајало испред мене и чекало да чује шта имам да им кажем. После годину дана био сам предавач због којег највише долазе на курс. И данас ме ради та ватра, а када она нестане могу да умрем.
У једном интервјуу рекли сте: „Радио сам много на себи да бих могао да се радујем туђем успеху”. Колико је тешко поништити его и сујету у друштву које нас тера да „билдујемо” свој его и будемо најбољи, најпаметнији, најлепши...?
– Треба много искуства које нам је свима дато да нас идентификују, да нам кажу ко смо, где припадамо, које смо националности, религије, вероисповести. Све нам его говори. Од осме до 21. године сам био спортиста, а то је платформа за грађење ега. Такмичио сам се тада сваки викенд - против себе, саиграча, непријатеља, публике, тренера… То је добро јер када прођеш екстрем на једној страни онда можеш да га разумеш на другој. Его може да ти донесе доста невоље у животу. Он нас учи да примећујемо оно што нам смета, али и да су неке ствари можда до нас. Када то схватимо онда креће друго искуство - „его уназад”, онда полако крећеш да поништаваш све идентитете које си до тада попримио и улазиш у баланс са егом који је здрав, није агресиван. Тада човек може да се радује туђем успеху. Велика је зрелост када се истински обрадујеш туђем успеху, поготово када је то нека конкурентна фирма, производ, бренд.
Написали сте и недавно објавили књигу „Скини масти на најефикаснији начин”. Будући да се доста бавите умом, пишете ли о својим емоцијама?
– Некада сам то чинио, а сада све мање. Емоције су ту да нам мало замагле реалност, да нам покваре јасноћу, јер када оне прођу ти онда боље видиш шта се десило, а нема ништа лепше од тога да живиш у јасноћи. Тачно препознајеш сигнал, знак, искуство за то шта ти се дешава у датом моменту и због чега ти се то дешава. Ако си ти емотиван, онда је јако тешко то препознати. Стабилан сам са емоцијама, то је мушки аспект. Никада нисам ни превише тужан ни превише срећан. Не летим на све стране, него сам једна добра доза оптимизма према људима и љубави коју носим са собом и то ми је довољно. Не пишем о емоцијама, али пишем о искуствима, јасноћи и истини. То ми је јако битно да запишем јер свака нова спознаја не сме да буде заборављена. Ако изгубим веру у живот некада онда могу да прочитам шта ми се некада десило и шта сам некада научио.
Владимир Бијелић
