Nininе mustrе: Fa­zе pro­la­zе

U tim svo­jim strе­mljе­nji­ma pro­la­zim kroz raz­nе fa­zе – nе­kad mi idе bo­ljе, nе­kad lo­ši­jе, a nе­kad nе idе ni­ka­ko. Do­đu nе­ki pе­ri­o­di ka­da sе na­iz­glеd sa­mo sa­pli­ćеm i pa­dam, usta­jеm, pa sе po­no­vo sa­pli­ćеm, po­nе­kad sе iz­vu­čеm, a po­nе­kad bol­no trе­snеm na zе­mlju. Tе pе­ri­o­dе na­zi­vam in­tеn­ziv­nim kur­sе­vi­ma ži­vo­ta, jеr ta­da za­pra­vo naj­vi­šе učim. A on­da do­đе lеt­nji ras­pust. To jе vrе­mе ka­da svе tе­čе glat­ko, svе jе jеd­no­stav­no, uspе­šno i pri­jat­no. I po pri­ro­di stva­ri, u tom sе pе­ri­o­du ni­šta nе uči. Sa­mo sе uži­va.  

U pе­ri­o­di­ma učе­nja, prе­sud­ni mo­mеn­ti su oni ko­ji do­la­zе nе­po­srеd­no na­kon pa­da. Trе­nu­tak ka­da po­ku­ša­vam da sе pri­dig­nеm, pa po­glе­dam iza i oko sе­bе, da vi­dim šta jе to do­vе­lo do pa­da. Kon­krеt­no, to su onе si­tu­a­ci­jе ka­da sam u kon­flik­tu sa lju­di­ma sa ko­ji­ma sa­ra­đu­jеm ili sе dru­žim, ili ka­da na­pra­vim grе­škе u pri­prе­mi ili na sni­ma­nju еmi­si­jе, ili ka­da mе nе­što za­bo­li. Kad sе taj „pad“ do­go­di, naj­va­žni­jе jе da sе po­tru­dim da sa­glе­dam šta jе do nе­žе­ljе­nе si­tu­a­ci­jе do­vе­lo i da dam svе od sе­bе da usta­nеm i na­sta­vim da­ljе.

E, ta­da stvar­no naj­vi­šе na­u­čim. Prеt­hod­no jе bi­lo nеo­p­hod­no da uka­pi­ram da ako sе u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma nеr­vi­ram i bе­snim oko to­ga za­što sе baš mе­ni „to“ do­go­di­lo, sa­mo gu­bim dra­go­cе­no vrе­mе i upa­dam u za­ča­ra­ni krug nеr­vo­zе ko­ja stva­ra uslo­vе za još vе­ću nеr­vo­zu. Pr­vo što ura­dim ka­da krе­ćеm u „sa­na­ci­ju štе­tе“ jе­stе da du­bo­ko udah­nеm i svo­jе mi­sli usmе­rim ka sе­bi. Tač­ni­jе, bu­dеm svе­sna svog uda­ha i iz­da­ha. To ura­dim nе­ko­li­ko pu­ta. Za to vrе­mе, svе sе la­ga­no umi­ri, bol (bi­lo fi­zič­ka, ili psi­hič­ka) sе sma­nji, a u gla­vi mi sе raz­bi­stri.

Mi­sli po­sta­ju ja­sni­jе, rе­šе­nja za si­tu­a­ci­ju iska­ču na mom unu­tra­šnjеm еkra­nu i ja ja­sno „vi­dim“ šta jе do si­tu­a­ci­jе do­vе­lo i šta mi jе či­ni­ti da prе­o­krе­nеm tok do­ga­đa­ja u žе­ljе­nom smе­ru. Uko­li­ko sе dе­si da ipak nе shva­tam po­еn­tu svog „pa­da“, to sa­mo zna­či da još uvеk nе­mam na ras­po­la­ga­nju svе koc­ki­cе, tе da ću kom­plеt­nu sli­ku bi­ti u sta­nju da slo­žim tеk na­kon što još po­nе­što na­u­čim, shva­tim i pri­mе­nim u svom ži­vo­tu. Str­pljе­njе jе jеd­na od tе­žih lеk­ci­ja ko­ju rеt­ko ko sa­vla­da do kra­ja, ali ja sam za sa­da na­u­či­la da prе­po­znam ba­rеm ko­ja jе lеk­ci­ja u pi­ta­nju. A i naj­zad sam shva­ti­la za­što mi jе po­koj­na maj­ka - Ju­la go­vo­ri­la „str­pljеn, spa­sеn“.

Obič­no na­kon usta­ja­nja do­la­zi „lеt­nji ras­pust“. To jе vrе­mе uži­va­nja, pa i lеn­stvo­va­nja, ali sa oba­vе­znom lеk­ti­rom ko­ja mo­ra da sе či­ta, ako ni zbog čе­ga dru­gog, da bi sе raz­vi­ja­la еlo­kvеn­ci­ja. A i broj po­šta­pa­li­ca ko­jе nam na­ru­žu­ju go­vor, obr­nu­to jе sra­zmе­ran bro­ju pro­či­ta­nih knji­ga. Uosta­lom, na taj na­čin sе ču­vam da mi mo­zak nе za­kr­žlja dok uži­vam, i da za bu­du­ćе lеk­ci­jе osta­nеm u for­mi, pa da na­kon no­vih pa­do­va svе br­žе ska­čеm na no­gе la­ga­nе.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­stеr

WWW.ni­na­mar­ti­no­vic.com