Kako se opuštenost Večnog grada vidi i u saobraćaju: Rim ne mora ništa, a može sve

Kao da se to podrazumeva.

Rimljani prolaze pored svetskih čuda kao što mi prolazimo pored prodavnice ili pošte. Fontana di Trevi nije mesto za fotografisanje, već usputna stanica. Panteon nije znamenitost, već komšija. Vatikan nije mesto koje treba osvojiti - nego nešto što je oduvek tu. Čak ni turisti nisu neka smetnja, bar ne znamo da su Rimljani protestovali protiv turističke navale, možda i zato što je u neka posebna vremena stvar prestiža biti u Rimu. Recimo, za Uskrs.

I tu se možda najbolje vidi stav Rimljana prema životu. Sve može i ništa ne mora. Nema potrebe da se impresioniraju stranci, nema nekog preteranog ponosa, nema potrebe da se dokazuje da pripadaš najlepšem i najpoznatijem gradu na svetu. Kao da je dovoljno to što si Rimljanin.

Ta opuštenost najbolje se vidi tamo gde bi čovek očekivao najviše nervoze - u saobraćaju.

Rim ima metro, i to je ozbiljno rasteretilo centar grada, sa drevnim, uskim ulicama, gotovo sokacima, iz kojih, gde god se okrenete, izviri poneka lepota: freska Madone na skrivenom zidu, mermerna klupa, kaldrma koja pamti Nerona i Marka Aurelija. Ovaj grad nije pravljen za milione turista godišnje. Ipak, otvoreno diše. Ulice su uske, turista ima svuda i u svako doba dana, svi pokušavaju negde da stignu — ali grad ne pokušava da pobedi svoju starost.

Prilagođava joj se.

Zato Rimljani umesto ponosa biraju praksu.

Autobuske linije su dobro povezane, autobusi nisu nužno novi, ali su česti i funkcionalni. Karta se plaća jednostavno - dovoljno je prisloniti platnu karticu i ući. I da, table su obične, gotovo kartonske, pomalo isprane od sunca. Nema digitalno, važna je suština: stići na vreme. A to se može na više načina.

Ko želi, centar može da obiđe peške — ako ima malo kondicije. Do većine lepota stiže se laganom šetnjom. Za one koji žele drugačiji ritam postoje turistički autobusi, a taksi služba koja radi preko aplikacije deluje iznenađujuće brzo i efikasno za grad tih razmera.

A onda dolazi ono što čoveka iz Srbije iznenadi.

Ovde nećete videti mnogo ogromnih automobila koji zauzimaju pola ulice. Rimljani kao da nemaju tu vrstu egoizma da moraju da voze velika vozila da bi se dokazali.

Naprotiv.

Biraju mala vozila, smartove, fiće i kompaktne automobile koji mogu da se provuku i stanu tamo gde deluje da nema mesta ni za bicikl. Da, moderne, videli smo električne automobile i neke kineske mini-babaroge, ali i oldtajmere, gotovo pred raspadom. Ali, sve to nije važno: bitno je da se kroz grad provlači i parkira gde može da stane. I zato nema sujete, valjda je dovoljno za ponos to što su Rimljani.

A ako negde idu sami, bez porodice, Rimljani često biraju električne trotinete. Ima ih svuda, lako se iznajmljuju i koriste ih i turisti i lokalno stanovništvo. Zato je saobraćaj neobično rasterećen i, na neki način, zabavan.

Od turista se očekuje da nauče lokalni ritam. Prelazi se ulica kad proceniš trenutak. Čeka se, osmatra, krene se. Čak postoji i poseban signal za pešake — žuto svetlo koje lokalci čitaju otprilike kao: „ako vidiš da nema nikog — sad je trenutak da trčiš“.

Vozači imaju i svoje nepisano pravilo: ako daš žmigavac — krećeš odmah. Ako oklevaš, verovatno te više niko neće pustiti. Pešake uglavnom ignorišu, valjda je dovoljno da se polako kreću kud su naumili, neko od nas će se valjda skloniti. Uostalom, da čekaju da svi pešaci pređu, a ima ih na stotine hiljada, i svi idu u grupama – nikad nikud ne bi stigli.

A ako se ipak stvori gužva — na scenu stupaju policajci. Visoko podignutih glava, u besprekornim uniformama, više liče na manekene koji su krenuli na snimanje modne kampanje nego na raskrsnicu. I, ruku na srce, to je još jedan podsetnik zašto je Italija kolevka mode.

I da — u Rimu svi voze motore. Od vespi do čopera.

Samo neka vetar pirka oko glave.

A rimski vetar je čuven.

I možda je zato u svako doba godine pravo uživanje krstariti Večnim gradom — jer u njemu niko ne pokušava da osvoji grad. Samo živi u njemu.