Како се опуштеност Вечног града види и у саобраћају: Рим не мора ништа, а може све

Као да се то подразумева.

Римљани пролазе поред светских чуда као што ми пролазимо поред продавнице или поште. Фонтана ди Треви није место за фотографисање, већ успутна станица. Пантеон није знаменитост, већ комшија. Ватикан није место које треба освојити - него нешто што је одувек ту. Чак ни туристи нису нека сметња, бар не знамо да су Римљани протестовали против туристичке навале, можда и зато што је у нека посебна времена ствар престижа бити у Риму. Рецимо, за Ускрс.

И ту се можда најбоље види став Римљана према животу. Све може и ништа не мора. Нема потребе да се импресионирају странци, нема неког претераног поноса, нема потребе да се доказује да припадаш најлепшем и најпознатијем граду на свету. Као да је довољно то што си Римљанин.

Та опуштеност најбоље се види тамо где би човек очекивао највише нервозе - у саобраћају.

Рим има метро, и то је озбиљно растеретило центар града, са древним, уским улицама, готово сокацима, из којих, где год се окренете, извири понека лепота: фреска Мадоне на скривеном зиду, мермерна клупа, калдрма која памти Нерона и Марка Аурелија. Овај град није прављен за милионе туриста годишње. Ипак, отворено дише. Улице су уске, туриста има свуда и у свако доба дана, сви покушавају негде да стигну — али град не покушава да победи своју старост.

Прилагођава јој се.

Зато Римљани уместо поноса бирају праксу.

Аутобуске линије су добро повезане, аутобуси нису нужно нови, али су чести и функционални. Карта се плаћа једноставно - довољно је прислонити платну картицу и ући. И да, табле су обичне, готово картонске, помало испране од сунца. Нема дигитално, важна је суштина: стићи на време. А то се може на више начина.

Ко жели, центар може да обиђе пешке — ако има мало кондиције. До већине лепота стиже се лаганом шетњом. За оне који желе другачији ритам постоје туристички аутобуси, а такси служба која ради преко апликације делује изненађујуће брзо и ефикасно за град тих размера.

А онда долази оно што човека из Србије изненади.

Овде нећете видети много огромних аутомобила који заузимају пола улице. Римљани као да немају ту врсту егоизма да морају да возе велика возила да би се доказали.

Напротив.

Бирају мала возила, смартове, фиће и компактне аутомобиле који могу да се провуку и стану тамо где делује да нема места ни за бицикл. Да, модерне, видели смо електричне аутомобиле и неке кинеске мини-бабароге, али и олдтајмере, готово пред распадом. Али, све то није важно: битно је да се кроз град провлачи и паркира где може да стане. И зато нема сујете, ваљда је довољно за понос то што су Римљани.

А ако негде иду сами, без породице, Римљани често бирају електричне тротинете. Има их свуда, лако се изнајмљују и користе их и туристи и локално становништво. Зато је саобраћај необично растерећен и, на неки начин, забаван.

Од туриста се очекује да науче локални ритам. Прелази се улица кад процениш тренутак. Чека се, осматра, крене се. Чак постоји и посебан сигнал за пешаке — жуто светло које локалци читају отприлике као: „ако видиш да нема никог — сад је тренутак да трчиш“.

Возачи имају и своје неписано правило: ако даш жмигавац — крећеш одмах. Ако оклеваш, вероватно те више нико неће пустити. Пешаке углавном игноришу, ваљда је довољно да се полако крећу куд су наумили, неко од нас ће се ваљда склонити. Уосталом, да чекају да сви пешаци пређу, а има их на стотине хиљада, и сви иду у групама – никад никуд не би стигли.

А ако се ипак створи гужва — на сцену ступају полицајци. Високо подигнутих глава, у беспрекорним униформама, више личе на манекене који су кренули на снимање модне кампање него на раскрсницу. И, руку на срце, то је још један подсетник зашто је Италија колевка моде.

И да — у Риму сви возе моторе. Од веспи до чопера.

Само нека ветар пирка око главе.

А римски ветар је чувен.

И можда је зато у свако доба године право уживање крстарити Вечним градом — јер у њему нико не покушава да освоји град. Само живи у њему.