(FOTO/VIDEO) DEZINFORMACIJA PA LIKVIDACIJA Da li je ovo pravi razlog zašto je Čarli Kirk ubijen

Njegovo ubistvo nije samo tragičan kraj jedne karijere, to je logična posledica kulturne i političke kiseline koja je namerno izlivena na tkivo nacije, navodi se u analizi Jutjub kanala Paramount Tactical u emisiji pod nazivom „Pravi razlog zašto je Čarli Kirk ubijen“. Ova alternativni medij tvrdi da „pravi atentator nije samo onaj koji je povukao obarač, nego i cirkus mržnje i laži koji je Ameriku pretvorio u bure baruta i doveo do ubistva Čarlija Kirka”.

Najotrovniji dokaz kolapsa je masovno slavljenje Kirkove smrti. To je sramotno, ali predvidivo. Odsustvo elementarne ljudske empatije više nije slučajnost – to je programirani ishod. Kada se politički neistomišljenik proglasi za potpunog stranca, nečoveka, njegovo ubistvo izaziva radost, društvo je prešlo tačku povratka. Ovakva patološka reakcija nije organska. Ona je proizvod decenijskog „ispiranja mozga“ (indoctrination), pri čemu su ciljano manipulisani kanali, prvenstveno društvene mreže, preuzeli ulogu vaspitača. Generacija odrasla uz neprekidni digitalni šum više ne razume razliku između debate i likvidacije – za njih je to ista stvar.

Glavne arhitekte ove podele nisu Kirkovi neistomišljenici, već oni koji namerno i proračunato iskrivljuju istinu da bi opravdali nasilje. Manipulativni „gaslighting“ (tj. sistematsko izluđivanje žrtve i navođenje na sumnju u sopstvenu percepciju) bio je glavno oružje. Kada su Kirkovi kritičari tvrdili da se on protivi Zakonu o građanskim pravima jer je navodno ukinuo rasnu segregaciju, oni su izveli perfidnu prevaru. Prava glasa za Afroamerikance nisu došla iz tog zakona, već iz 15. Amandmana i Zakona o pravu glasa iz 1965. godine. Kirkov stvarni stav, koji je bio daleko složeniji i manje senzacionalan, bio je da su „rupe u zakonu“ zloupotrebljene za sprovođenje novih, nepravednih agendi, poput nametanja afirmativne akcije. Kritičari su stvorili „strašilo“ – lažnu, slabu verziju njegovog argumenta – napali to strašilo, i tako ga javno osudili kao rasistu. To nije nesporazum, to je namerno trovanje javnog mnjenja.

Širenje snimka u kojem Kirk navodno vređa „Azijsku ženu“ rasnim pogrdama je školski primer bezočne manipulacije. U pitanju je bila direktna konfrontacija sa poznatim komentatorom, Jenkom Ugiurom, čije je ime Kirk jednostavno ispravno izgovarao. Mediji koji su širili ovaj klip nisu bili u zabludi; oni su bili saučesnici. Oni su namerno iskoristili neznanje publike da bi Kirka predstavili kao rasistu, dajući time moralnu dozvolu za mržnju, pa čak i za nasilje.

Najteža istina je da su Amerikanci prevareni da vode rat sa samim sobom. I levica i desnica su ubeđene da je ona druga strana „egzistencijalna pretnja“ – sila koja mora biti uništena. Međutim, prava pretnja je sila koja stoji iza scene i hrani tu podelu. Njihova agenda je brutalno jednostavna: „Jedini razlog za podelu naroda... jeste da bi se taj narod pokorio.“ Apsurd je potpun: dok se nacija iscrpljuje u međusobnim optužbama, stvarni neprijatelji nesmetano sprovode svoju strategiju. Vreme je da se prestane sa politikom „identiteta“ (identitypolitics) koja ljude svodi na statističke kategorije i da se konačno shvati da se ovde ne radi o političkim razlikama, već o opstanku.

Jedini lek protiv ove agonije je ono što je Kirk zagovarao: bezuslovna sloboda govora i izražavanja. Svako ko pokušava da potisne govor, da ga „etiketira“ kao „govor mržnje“ ili da ga cenzuriše, ne čini to iz moralne nadmoći, već iz profesionalne nesigurnosti. To je priznanje da njegove sopstvene ideje nemaju snagu da pobede one koje se trudi da ućutka. Istorija je dokazala: suzbijanje ideja ih nikada nije zaustavilo. Sve dok Amerikanci ne prestanu da gledaju na svoje sugrađane kao na neprijatelje i ne povrate poštovanje – ne samo za osobe, već i za njihovo pravo na govor – zemlja će nastaviti da klizi ka onome što govornik naziva „stvarnim ratom, a ne samo ratom reči“. Čarli Kirk je ubijen jer je njegov govor bio nepodnošljiv za manipulatore. Njegova smrt je poziv na oružje – ne u smislu nasilja, već u smislu odbijanja tišine.

Dr Goran Dejanović