OVAKO SU NAŠI PRECI ZVALI MESECE U GODINI Potpuno su zaboravljeni- grozdober, koledar... A evo kako su tek zvali DANE U NEDELJI

Zanimljivo je da se u staroslovenskom jeziku Mesec nazivao Luna, od reči koja znači „svetleti“. Sama reč „mesec“ (staroslovenski „Mяsacь“) potiče od korena „mas“ ili „masa“, što znači „mera“. To jasno govori da je i kod starih Slovena Mesec bio osnovna mera za vreme.

Meseci su započinjali pojavom Novog Meseca, a taj trenutak pratio je čitav niz običaja i verovanja. Smatralo se, na primer, da ako se zaželi želja u trenutku kada se na nebu pojavi prvi srp, ona će se ispuniti. Ako čovek u tom trenutku ima novac u džepu, verovalo se da će ga imati tokom celog meseca. U nekim krajevima bilo je zabranjeno pranje rublja, jer bi se „brzo poderalo“, a savetovalo se i da se tada ne seku voćke niti vinograd.

Mesec je bio i vreme i znak sudbine. Zato su imena meseci često bila vezana za prirodne pojave: siječanj (od „seći“), veljača (mesec promena), travanj (mesec bilja), grozdober (mesec berbe grožđa) ili studen (hladni mesec).

Narodni nazivi za mesece nisu bili jednaki u svim krajevima. Tako se u selima oko Niša januar zvao koložeg (od običaja da se pali kolo, točak u čast Sunca), dok se u predelu Timoka i danas pamte nazivi poput trešnjar (jun), žetvar (jul), grozdober (septembar), listopad (oktobar) i koledar (decembar).

Najstariji zapisi datiraju iz 15. veka i beleže nazive cvijetij (maj) i čerešnjar (jun). Vuk Karadžić je u Dubrovniku u 19. veku zapisao hrvatske varijante: siječanj, veljača, ožujak, travanj, lipanj, srpanj, kolovoz, rujan, listopad, studen i prosinac.

Crkva je dodatno uticala na imenovanje, pa nastaju nazivi kao što su bogojavljenski, sretenjski, blagoveštenski, u skladu sa velikim praznicima.

Stari Sloveni su, osim meseci, imali i sopstvene nazive za dane. Oni nisu nastali slučajno, već u tesnoj vezi sa religijom i svakodnevicom. Po svedočenju nemačkog filologa Jakoba Grima, sedmica je kod Slovena počinjala ponedeljkom, danom posle nedelje. Tako nastaje i ime ponedeljak. Utorak je „drugi dan“, sreda „srednji“, četvrtak „četvrti“, petak „peti dan“.

Prema nekim teorijama, Sloveni su u prošlosti imali nedelju od šest dana, gde je šesti dan bio „dan kada se ne dela“, odnosno nedelja. Pet takvih nedelja činilo je mesec od 30 dana, što se savršeno slagalo sa lunarnim menama.

Zanimljivo je da je i četvrtak imao poseban značaj i bio je posvećen bogu Perunu, pa se kod Baltičkih i Polapskih Slovena taj dan i danas naziva „Perendan“ (Perunov dan).

Pravih sedam dana u nedelji, kako ih danas poznajemo, Sloveni usvajaju tek prelaskom u hrišćanstvo. Tada se javlja i ime subota, iz starojevrejske reči „sabata“ (dan odmora).

Pored zvaničnih crkvenih praznika, narod je stvorio sopstveni mesečnik – kalendar običaja i verovanja. Tako se januaru pripisuju Tucindan, Božić, Bogojavljenje, Savindan i mnogi drugi praznici. Mart je poznat po Mladencima, april po Blagovestima, maj po Đurđevdanu, a jul po Ognjenoj Mariji. Svaki mesec imao je svoj ritam praznika i običaja.

Još jedno svedočanstvo narodne domišljatosti jeste drveni kalendar koji su koristili pastiri. Na četvrtastom leskovom štapu urezivali su znake za dane: krst za nedelju, kosu crtu za manji praznik i običnu crtu za običan dan. Svake nedelje bi odsecali deo štapa i bacali ga, beležeći tako prolazak vremena. Ovakvi kalendari javljali su se kod više slovenskih naroda i smatra se da potiču iz duboke prošlosti, možda još iz praistorije.

Jedna od zanimljivosti jeste da se isti naziv mogao koristiti za dva meseca. Tako se reč „studen“ odnosila i na novembar i na decembar. To je posledica promena u klimatskim uslovima jer kada su Sloveni živeli severnije, zima je dolazila ranije, pa se novembar smatrao studenim. Posle velike seobe na jug, gde su zime bile blaže, decembar je dobio isto ime.

Nazivi su zavisili i od prirodnog okruženja. Na primer, kod Hrvata se lipanj odnosi na jun jer tada cveta lipa, dok kod Poljaka lipa cveta mesec dana kasnije, pa je lipiec jul.