ОВАКО СУ НАШИ ПРЕЦИ ЗВАЛИ МЕСЕЦЕ У ГОДИНИ Потпуно су заборављени- гроздобер, коледар... А ево како су тек звали ДАНЕ У НЕДЕЉИ

Занимљиво је да се у старословенском језику Месец називао Луна, од речи која значи „светлети“. Сама реч „месец“ (старословенски „Мясаць“) потиче од корена „мас“ или „маса“, што значи „мера“. То јасно говори да је и код старих Словена Месец био основна мера за време.

Месеци су започињали појавом Новог Месеца, а тај тренутак пратио је читав низ обичаја и веровања. Сматрало се, на пример, да ако се зажели жеља у тренутку када се на небу појави први срп, она ће се испунити. Ако човек у том тренутку има новац у џепу, веровало се да ће га имати током целог месеца. У неким крајевима било је забрањено прање рубља, јер би се „брзо подерало“, а саветовало се и да се тада не секу воћке нити виноград.

Месец је био и време и знак судбине. Зато су имена месеци често била везана за природне појаве: сијечањ (од „сећи“), вељача (месец промена), травањ (месец биља), гроздобер (месец бербе грожђа) или студен (хладни месец).

Народни називи за месеце нису били једнаки у свим крајевима. Тако се у селима око Ниша јануар звао коложег (од обичаја да се пали коло, точак у част Сунца), док се у пределу Тимока и данас памте називи попут трешњар (јун), жетвар (јул), гроздобер (септембар), листопад (октобар) и коледар (децембар).

Најстарији записи датирају из 15. века и бележе називе цвијетиј (мај) и черешњар (јун). Вук Караџић је у Дубровнику у 19. веку записао хрватске варијанте: сијечањ, вељача, ожујак, травањ, липањ, српањ, коловоз, рујан, листопад, студен и просинац.

Црква је додатно утицала на именовање, па настају називи као што су богојављенски, сретењски, благовештенски, у складу са великим празницима.

Стари Словени су, осим месеци, имали и сопствене називе за дане. Они нису настали случајно, већ у тесној вези са религијом и свакодневицом. По сведочењу немачког филолога Јакоба Грима, седмица је код Словена почињала понедељком, даном после недеље. Тако настаје и име понедељак. Уторак је „други дан“, среда „средњи“, четвртак „четврти“, петак „пети дан“.

Према неким теоријама, Словени су у прошлости имали недељу од шест дана, где је шести дан био „дан када се не дела“, односно недеља. Пет таквих недеља чинило је месец од 30 дана, што се савршено слагало са лунарним менама.

Занимљиво је да је и четвртак имао посебан значај и био је посвећен богу Перуну, па се код Балтичких и Полапских Словена тај дан и данас назива „Перендан“ (Перунов дан).

Правих седам дана у недељи, како их данас познајемо, Словени усвајају тек преласком у хришћанство. Тада се јавља и име субота, из старојеврејске речи „сабата“ (дан одмора).

Поред званичних црквених празника, народ је створио сопствени месечник – календар обичаја и веровања. Тако се јануару приписују Туциндан, Божић, Богојављење, Савиндан и многи други празници. Март је познат по Младенцима, април по Благовестима, мај по Ђурђевдану, а јул по Огњеној Марији. Сваки месец имао је свој ритам празника и обичаја.

Још једно сведочанство народне домишљатости јесте дрвени календар који су користили пастири. На четвртастом лесковом штапу урезивали су знаке за дане: крст за недељу, косу црту за мањи празник и обичну црту за обичан дан. Сваке недеље би одсецали део штапа и бацали га, бележећи тако пролазак времена. Овакви календари јављали су се код више словенских народа и сматра се да потичу из дубоке прошлости, можда још из праисторије.

Једна од занимљивости јесте да се исти назив могао користити за два месеца. Тако се реч „студен“ односила и на новембар и на децембар. То је последица промена у климатским условима јер када су Словени живели северније, зима је долазила раније, па се новембар сматрао студеним. После велике сеобе на југ, где су зиме биле блаже, децембар је добио исто име.

Називи су зависили и од природног окружења. На пример, код Хрвата се липањ односи на јун јер тада цвета липа, док код Пољака липа цвета месец дана касније, па је липиец јул.