Intervju
LJUTNJA MOŽE POSTATI SNAGA, TUGA MEKOĆA, KAJANJE PUTOKAZ Koosnivači Instituta „Beautiful Minds” Jelena Stanivuković i David Ramadani o ličnom razvoju
U vremenu kada nas sa svih strana zatrpavaju savetima o ličnom razvoju, važno je razgraničiti šta zaista znači raditi na sebi.
O tome, za „Dnevnikov” TV magazin, govorili su Jelena Stanivuković i David Ramadani, koosnivači Instituta „Beautiful Minds”, koji već godinama pomažu ljudima da se povežu sa sobom na dublji i autentičniji način. Govorili su o tome šta nas najčešće pokreće na promenu, kako prepoznati prave potrebe iza ličnih kriza, zbog čega nije cilj postati savršen već prisutan, kao i kako negovati mentalnu otpornost u svetu koji nas često odvaja od nas samih.
- Najčešće nas na promenu ne pokreće inspiracija, već zasićenost. To je onaj tihi, ali snažni trenutak kada shvatimo da više ne možemo da živimo na isti način. Nekada se to pojavi kao ponavljajući obrazac u odnosima, nekada kao osećaj praznine, nemira ili anksioznosti koju ne umemo da objasnimo. Ljudi se zaista odlučuju na promenu kada bol od ostanka u istom postane veći od bola koji promena sa sobom nosi. Tada više nije pitanje luksuza ili radoznalosti, već potrebe da se nešto konačno pomeri. Rad na sebi ne treba da nas zabavi niti da nas odmah umiri, već da nas probudi - istakla je Jelena na početku našeg razgovora.
Koja je najčešća zabluda o ličnom razvoju s kojom se susrećete?
David: Jedna od najvećih zabluda je da ćemo, kada „završimo” rad na sebi, postati stalno smireni, sigurni i srećni. A zapravo, lični razvoj nas ne vodi do idealne verzije sebe, već do realnije, autentičnije i prisutnije verzije. Ne brišemo emocije, već učimo da ih razumemo i nosimo. Ne menjamo se da bismo bili „bolji”, već da bismo živeli slobodnije i odnose gradili zdravije. Rad na sebi postoji da bismo naučili kako da preuzmemo odgovornost za sopstveni život. Da se pomerimo iz pasivne pozicije u kojoj čekamo da se nešto promeni spolja, dok ostajemo zaglavljeni u zoni komfora koja je često i mesto tihe bespomoćnosti. To podrazumeva i razvijanje tolerancije na frustraciju, jer zrelost ne dolazi iz toga da nam je lako, već iz toga koliko možemo da izdržimo a da ne odustanemo od sebe.
Koliko na naš lični razvoj utiče okruženje koje nas ne razume ili ne podržava i kako ostati dosledan sebi u takvim uslovima?
Jelena: Okruženje ima veliki uticaj, mnogo veći nego što bismo želeli da priznamo. Ljudi oko nas mogu ne samo da nas uspore u razvoju već i da nas ozbiljno uzdrmaju, potkopaju naše samopouzdanje i na kraju dovedu do toga da se udaljimo od sebe. Iako je suština rada na sebi da izgradimo unutrašnju snagu kako ne bismo zavisili od okolnosti, realnost je da je mnogo lakše kretati se napred kad vas neko gura ili makar podržava, nego kad vas drži za nogu. Zato je važno, kad god je moguće, da biramo ljude oko sebe. Na prvom mestu to je partner. Ako nas partner podržava, iskreno vidi i poštuje našu promenu, rast je prirodniji i sigurniji. Ako nas potkopava, omalovažava ili ne prepoznaje, to može biti ozbiljna prepreka. Posle toga dolaze prijatelji. Pa kolege. Pa šira zajednica. I tek onda stručna podrška kao što je terapeut. Ne možemo uvek da biramo sve ljude, ali možemo da budemo pažljivi prema onima koje biramo. I da jasno razlikujemo koga moramo da istrpimo zbog okolnosti, a ko u našem životu postoji samo zato što se mi još nismo odvažili da kažemo dosta. Nije snaga trpeti sve. Snaga je znati šta ne moraš. I dati sebi dozvolu da odeš od onoga što te troši.
Igra koja menja sve
Društvena igra „Među nama” postala je pravi hit. Kako je nastala ideja i šta ste želeli da ljudi nauče kroz igru, možda i nesvesno?
David: Ideja je nastala iz potrebe da se važni psihološki uvidi približe ljudima na topao, zabavan, ali istovremeno dubok i smislen način. Hteli smo da damo ljudima alat za povezivanje. Snaga igre je u pitanju koje možda nikada ne bismo postavili, i u odgovoru koji možda nikada ne bismo čuli da nije bilo te karte, tog trenutka, te sigurnosti u formatu igre. Ljudi nam pišu da su, igrajući ovu igru, produbili odnose sa partnerima, otkrili nova značenja u prijateljstvima i imali večeri za pamćenje. Porodice nam šalju poruke da su, zahvaljujući igri, konačno seli zajedno sa svojom starijom decom i saznali stvari koje inače nikada ne bi jedno drugom rekli. To su one tihe pobede koje nismo mogli da planiramo, ali koje pokazuju da ono što povezuje ljude najdublje uvek ide preko iskrenosti, ranjivosti i želje da se zaista čujemo.
Kada neko veruje u nešto što ga ograničava, na primer „nisam dovoljno dobar”, kako se takvo uverenje menja u praksi? Šta su prvi koraci, kako izgleda rad na tome i koliko taj proces traje?
David: Prvi korak je da uopšte prepoznamo da to nije činjenica, već uverenje koje smo nekada usvojili. Vrlo često je ono nesvesno i nastalo u detinjstvu ili u ponavljajućim iskustvima u kojima nismo bili viđeni, potvrđeni ili dovoljno vrednovani. Sve dok uverenje posmatramo kao istinu, nećemo ga ni dovoditi u pitanje, već ćemo samo tražiti dokaze koji ga potvrđuju. Rad na ovakvim uverenjima ne podrazumeva samo intelektualnu analizu, već i suočavanje sa pričama koje svakodnevno pričamo sebi. Sa načinima na koje tumačimo tuđe rečenice, poglede, tišine. Promena se dešava kada počnemo svesno da uvodimo nova, realnija uverenja, ali i nova ponašanja koja ih podržavaju. Važan deo tog procesa je i dopuštanje nesavršenosti. I sebi, i drugima. Oslobađanje počinje kada shvatimo da vrednost ne dolazi iz rezultata, već iz odnosa koji imamo prema sebi u trenucima kada ne ispunimo sopstvene standarde. Taj proces traje zauvek, jer stari obrasci umeju da budu uporni, ali svaki iskren korak donosi više slobode, više kapaciteta za bliskost i više snage da budemo autentični.
Na koji način emocije poput ljutnje, krivice i tuge mogu postati naši saveznici, a ne neprijatelji?
Jelena: Emocije same po sebi nisu problem. Problem nastaje kada ih potiskujemo, ignorišemo ili pokušavamo da ih se oslobodimo pre nego što ih razumemo. Kada ih prihvatimo, one postaju unutrašnji kompas. Ljutnja nam jasno pokazuje da je neka granica pređena i da je vreme da se zauzmemo za sebe. Tuga nas poziva da stanemo, da usporimo, da priznamo sebi da nešto ili neko više nije tu i da to zaslužuje prostor za žaljenje. Kajanje, za razliku od krivice, nosi potencijal za rast. Ono se javlja kada uvidimo da smo postupili suprotno svojim vrednostima i želimo da popravimo, a ne da se kaznimo. Sve te emocije postaju neprijatelji samo kada ih potisnemo, kada ih glumimo ili kada nas preplave jer ih ne znamo izraziti na zdrav način. Ako ih posmatramo kao signal, a ne kao problem, možemo ih iskoristiti da se povežemo dublje sa sobom. Ljutnja može postati snaga, tuga mekoća, kajanje putokaz.
Kako prepoznati trenutak kada je važno prihvatiti sebe takvima kakvi jesmo, a kada je potrebno raditi na sopstvenom razvoju i na koji način izbeći zamku preterane samokritičnosti i perfekcionizma?
David: Najzdraviji rast se dešava kada istovremeno možemo da kažemo sebi: vredim ovakav kakav jesam i želim da rastem. Kada osećamo unutrašnju blagost prema sebi, ali nas istovremeno prati želja da nešto razumemo dublje, da nešto menjamo, ne zato što nismo dovoljno dobri, već zato što znamo da možemo živeti smislenije. Ako ne polazimo iz samoprihvatanja, posledice su često ozbiljne. Samokritičnost prerasta u perfekcionizam, rast u opsesiju, a razvoj u iscrpljivanje. A tada i ono što nazivamo radom na sebi postaje još jedan način da se od sebe udaljimo. Pravi signal balansa je kada sebi prilazimo sa nežnošću, ali i iskrenošću. Bez poricanja, bez pretnje, sa željom da budemo celoviti.
Koje navike ili male rituale biste savetovali ljudima da redovno praktikuju kako bi očuvali svoje mentalno zdravlje?
Jelena: Jedna od najvažnijih navika je da povremeno u toku dana stanemo i zaista se zapitamo kako smo. Ne iz navike, nego stvarno. Ograničavanje vremena na društvenim mrežama je danas neophodno, ne zato što su one nužno loše, već zato što u prevelikim količinama gase našu pažnju, porede nas s drugima i zasićuju nas sadržajem koji ne ostavlja prostor za sopstvenu tišinu. Fizička aktivnost, čak i ako je to samo desetominutna šetnja, ima ogroman uticaj na naše raspoloženje, energiju i otpornost. Razgovor s nekim ko ne pokušava da nas popravi, već samo želi da nas razume, lekovit je sam po sebi. Pisanje misli, osećanja, pitanja koja nas muče ili stvari na kojima smo zahvalni, pomaže da ono što je unutra dobije formu i postane lakše za nošenje. I ono najjednostavnije, a najpotrebnije - povremeno stati, pogledati sebe i reći: „Dobro si, diši. Ne moraš danas sve. Samo budi ovde.”
Kada biste mogli da uputite jednu važnu poruku koja bi svima služila kao vodič kroz život, koja bi to poruka bila?
David: Prestanite da se borite protiv nevidljivih neprijatelja u svojoj glavi. Ne morate da se poredite s drugima, ne morate da budete strogi prema sebi, ne morate da dokazujete svoju vrednost kroz rezultate. Dovoljno ste dobri već sada. Imate pravo da uživate u sebi i u životu, čak i ako niste postigli sve što ste planirali. Nema nikakve trke, nema ciljne linije koju morate da pređete. Ima samo dana koji se nižu, nepovratno, jedan po jedan. Primetite ih. Budite u njima. I dajte sebi dozvolu da budete srećni - ne kada sve bude idealno, već sada, baš ovako.
Ivana Japundža
