Интервју
ЉУТЊА МОЖЕ ПОСТАТИ СНАГА, ТУГА МЕКОЋА, КАЈАЊЕ ПУТОКАЗ Кооснивачи Института „Beautiful Minds” Јелена Станивуковић и Давид Рамадани о личном развоју
У времену када нас са свих страна затрпавају саветима о личном развоју, важно је разграничити шта заиста значи радити на себи.
О томе, за „Дневников” ТВ магазин, говорили су Јелена Станивуковић и Давид Рамадани, кооснивачи Института „Beautiful Minds”, који већ годинама помажу људима да се повежу са собом на дубљи и аутентичнији начин. Говорили су о томе шта нас најчешће покреће на промену, како препознати праве потребе иза личних криза, због чега није циљ постати савршен већ присутан, као и како неговати менталну отпорност у свету који нас често одваја од нас самих.
- Најчешће нас на промену не покреће инспирација, већ засићеност. То је онај тихи, али снажни тренутак када схватимо да више не можемо да живимо на исти начин. Некада се то појави као понављајући образац у односима, некада као осећај празнине, немира или анксиозности коју не умемо да објаснимо. Људи се заиста одлучују на промену када бол од останка у истом постане већи од бола који промена са собом носи. Тада више није питање луксуза или радозналости, већ потребе да се нешто коначно помери. Рад на себи не треба да нас забави нити да нас одмах умири, већ да нас пробуди - истакла је Јелена на почетку нашег разговора.
Која је најчешћа заблуда о личном развоју с којом се сусрећете?
Давид: Једна од највећих заблуда је да ћемо, када „завршимо” рад на себи, постати стално смирени, сигурни и срећни. А заправо, лични развој нас не води до идеалне верзије себе, већ до реалније, аутентичније и присутније верзије. Не бришемо емоције, већ учимо да их разумемо и носимо. Не мењамо се да бисмо били „бољи”, већ да бисмо живели слободније и односе градили здравије. Рад на себи постоји да бисмо научили како да преузмемо одговорност за сопствени живот. Да се померимо из пасивне позиције у којој чекамо да се нешто промени споља, док остајемо заглављени у зони комфора која је често и место тихе беспомоћности. То подразумева и развијање толеранције на фрустрацију, јер зрелост не долази из тога да нам је лако, већ из тога колико можемо да издржимо а да не одустанемо од себе.
Колико на наш лични развој утиче окружење које нас не разуме или не подржава и како остати доследан себи у таквим условима?
Јелена: Окружење има велики утицај, много већи него што бисмо желели да признамо. Људи око нас могу не само да нас успоре у развоју већ и да нас озбиљно уздрмају, поткопају наше самопоуздање и на крају доведу до тога да се удаљимо од себе. Иако је суштина рада на себи да изградимо унутрашњу снагу како не бисмо зависили од околности, реалност је да је много лакше кретати се напред кад вас неко гура или макар подржава, него кад вас држи за ногу. Зато је важно, кад год је могуће, да бирамо људе око себе. На првом месту то је партнер. Ако нас партнер подржава, искрено види и поштује нашу промену, раст је природнији и сигурнији. Ако нас поткопава, омаловажава или не препознаје, то може бити озбиљна препрека. После тога долазе пријатељи. Па колеге. Па шира заједница. И тек онда стручна подршка као што је терапеут. Не можемо увек да бирамо све људе, али можемо да будемо пажљиви према онима које бирамо. И да јасно разликујемо кога морамо да истрпимо због околности, а ко у нашем животу постоји само зато што се ми још нисмо одважили да кажемо доста. Није снага трпети све. Снага је знати шта не мораш. И дати себи дозволу да одеш од онога што те троши.
Игра која мења све
Друштвена игра „Међу нама” постала је прави хит. Како је настала идеја и шта сте желели да људи науче кроз игру, можда и несвесно?
Давид: Идеја је настала из потребе да се важни психолошки увиди приближе људима на топао, забаван, али истовремено дубок и смислен начин. Хтели смо да дамо људима алат за повезивање. Снага игре је у питању које можда никада не бисмо поставили, и у одговору који можда никада не бисмо чули да није било те карте, тог тренутка, те сигурности у формату игре. Људи нам пишу да су, играјући ову игру, продубили односе са партнерима, открили нова значења у пријатељствима и имали вечери за памћење. Породице нам шаљу поруке да су, захваљујући игри, коначно сели заједно са својом старијом децом и сазнали ствари које иначе никада не би једно другом рекли. То су оне тихе победе које нисмо могли да планирамо, али које показују да оно што повезује људе најдубље увек иде преко искрености, рањивости и жеље да се заиста чујемо.
Када неко верује у нешто што га ограничава, на пример „нисам довољно добар”, како се такво уверење мења у пракси? Шта су први кораци, како изгледа рад на томе и колико тај процес траје?
Давид: Први корак је да уопште препознамо да то није чињеница, већ уверење које смо некада усвојили. Врло често је оно несвесно и настало у детињству или у понављајућим искуствима у којима нисмо били виђени, потврђени или довољно вредновани. Све док уверење посматрамо као истину, нећемо га ни доводити у питање, већ ћемо само тражити доказе који га потврђују. Рад на оваквим уверењима не подразумева само интелектуалну анализу, већ и суочавање са причама које свакодневно причамо себи. Са начинима на које тумачимо туђе реченице, погледе, тишине. Промена се дешава када почнемо свесно да уводимо нова, реалнија уверења, али и нова понашања која их подржавају. Важан део тог процеса је и допуштање несавршености. И себи, и другима. Ослобађање почиње када схватимо да вредност не долази из резултата, већ из односа који имамо према себи у тренуцима када не испунимо сопствене стандарде. Тај процес траје заувек, јер стари обрасци умеју да буду упорни, али сваки искрен корак доноси више слободе, више капацитета за блискост и више снаге да будемо аутентични.
На који начин емоције попут љутње, кривице и туге могу постати наши савезници, а не непријатељи?
Јелена: Емоције саме по себи нису проблем. Проблем настаје када их потискујемо, игноришемо или покушавамо да их се ослободимо пре него што их разумемо. Када их прихватимо, оне постају унутрашњи компас. Љутња нам јасно показује да је нека граница пређена и да је време да се заузмемо за себе. Туга нас позива да станемо, да успоримо, да признамо себи да нешто или неко више није ту и да то заслужује простор за жаљење. Кајање, за разлику од кривице, носи потенцијал за раст. Оно се јавља када увидимо да смо поступили супротно својим вредностима и желимо да поправимо, а не да се казнимо. Све те емоције постају непријатељи само када их потиснемо, када их глумимо или када нас преплаве јер их не знамо изразити на здрав начин. Ако их посматрамо као сигнал, а не као проблем, можемо их искористити да се повежемо дубље са собом. Љутња може постати снага, туга мекоћа, кајање путоказ.
Како препознати тренутак када је важно прихватити себе таквима какви јесмо, а када је потребно радити на сопственом развоју и на који начин избећи замку претеране самокритичности и перфекционизма?
Давид: Најздравији раст се дешава када истовремено можемо да кажемо себи: вредим овакав какав јесам и желим да растем. Када осећамо унутрашњу благост према себи, али нас истовремено прати жеља да нешто разумемо дубље, да нешто мењамо, не зато што нисмо довољно добри, већ зато што знамо да можемо живети смисленије. Ако не полазимо из самоприхватања, последице су често озбиљне. Самокритичност прераста у перфекционизам, раст у опсесију, а развој у исцрпљивање. А тада и оно што називамо радом на себи постаје још један начин да се од себе удаљимо. Прави сигнал баланса је када себи прилазимо са нежношћу, али и искреношћу. Без порицања, без претње, са жељом да будемо целовити.
Које навике или мале ритуале бисте саветовали људима да редовно практикују како би очували своје ментално здравље?
Јелена: Једна од најважнијих навика је да повремено у току дана станемо и заиста се запитамо како смо. Не из навике, него стварно. Ограничавање времена на друштвеним мрежама је данас неопходно, не зато што су оне нужно лоше, већ зато што у превеликим количинама гасе нашу пажњу, пореде нас с другима и засићују нас садржајем који не оставља простор за сопствену тишину. Физичка активност, чак и ако је то само десетоминутна шетња, има огроман утицај на наше расположење, енергију и отпорност. Разговор с неким ко не покушава да нас поправи, већ само жели да нас разуме, лековит је сам по себи. Писање мисли, осећања, питања која нас муче или ствари на којима смо захвални, помаже да оно што је унутра добије форму и постане лакше за ношење. И оно најједноставније, а најпотребније - повремено стати, погледати себе и рећи: „Добро си, диши. Не мораш данас све. Само буди овде.”
Када бисте могли да упутите једну важну поруку која би свима служила као водич кроз живот, која би то порука била?
Давид: Престаните да се борите против невидљивих непријатеља у својој глави. Не морате да се поредите с другима, не морате да будете строги према себи, не морате да доказујете своју вредност кроз резултате. Довољно сте добри већ сада. Имате право да уживате у себи и у животу, чак и ако нисте постигли све што сте планирали. Нема никакве трке, нема циљне линије коју морате да пређете. Има само дана који се нижу, неповратно, један по један. Приметите их. Будите у њима. И дајте себи дозволу да будете срећни - не када све буде идеално, већ сада, баш овако.
Ивана Јапунџа
