ONO ŠTO SU DOŽIVELI NAŠI PRECI MOŽE DA UTIČE I NA NAS Stručnjaci objasnili kako se obrasci ponavljaju
Da li nas porodične traume prate kroz generacije pitanje je koje sve više zaokuplja pažnju psihologa i istraživača.
Iako se trauma ne prenosi direktno, u smislu da se „nasleđuje sećanje“, njene posledice mogu da se osete kroz ponašanje, porodične obrasce i emocionalne reakcije koje se nesvesno prenose sa roditelja na decu.
To znači da dete ne „nasleđuje“ događaj koji se dogodio njegovim precima, već posledice koje je taj događaj ostavio na porodični sistem.
KAKO SE PORODIČNI OBRASCI PRENOSE NA DECU?
Psiholozi ističu da se ovakvi obrasci najčešće prenose kroz način vaspitanja, komunikaciju i emocionalnu dostupnost roditelja.
Tako osoba koja je odrastala u okruženju u kojem su bili prisutni strah, gubitak ili nesigurnost može, često nesvesno, slične obrasce ponašanja preneti i na svoju decu.
Na taj način posledice teških iskustava iz jedne generacije mogu da utiču na odnose i ponašanje u narednim generacijama.
ŠTA KAŽE EPIGENETIKA?
Istraživanja iz oblasti epigenetike ukazuju na mogućnost da ekstremni stres i trauma ostave određene biološke „tragove“ u organizmu, koji potencijalno mogu da utiču na način na koji telo reaguje na stres kod budućih generacija.
Ipak, naučnici naglašavaju da ova oblast još nije do kraja istražena i da ne postoji jednostavan odgovor na pitanje u kojoj meri se posledice traume mogu prenositi sa jedne generacije na drugu.
Zato je važno razlikovati psihološki prenos porodičnih obrazaca od tvrdnje da se konkretno traumatično iskustvo direktno „nasleđuje“.
DOBRA VEST JE DA OBRASCI MOGU DA SE PREKINU
Ipak, prošlost porodice ne mora da odredi budućnost njenih članova.
Ovi obrasci mogu da se prepoznaju i menjaju kroz psihoterapiju, svesno roditeljstvo i rad na sebi. Kada osoba postane svesna ponašanja i reakcija koje se ponavljaju kroz porodicu, otvara se mogućnost da ih promeni i da ih ne prenese dalje.
Drugim rečima, iako porodična prošlost može da ima značajan uticaj, ona ne mora da bude presuda za buduće generacije.
Razumevanje sopstvenih reakcija, prepoznavanje porodičnih obrazaca i rad na sebi mogu biti važni koraci ka prekidanju „lanca“ generacijskih trauma.