ОНО ШТО СУ ДОЖИВЕЛИ НАШИ ПРЕЦИ МОЖЕ ДА УТИЧЕ И НА НАС Стручњаци објаснили како се обрасци понављају
Да ли нас породичне трауме прате кроз генерације питање је које све више заокупља пажњу психолога и истраживача.
Иако се траума не преноси директно, у смислу да се „наслеђује сећање“, њене последице могу да се осете кроз понашање, породичне обрасце и емоционалне реакције које се несвесно преносе са родитеља на децу.
То значи да дете не „наслеђује“ догађај који се догодио његовим прецима, већ последице које је тај догађај оставио на породични систем.
КАКО СЕ ПОРОДИЧНИ ОБРАСЦИ ПРЕНОСЕ НА ДЕЦУ?
Психолози истичу да се овакви обрасци најчешће преносе кроз начин васпитања, комуникацију и емоционалну доступност родитеља.
Тако особа која је одрастала у окружењу у којем су били присутни страх, губитак или несигурност може, често несвесно, сличне обрасце понашања пренети и на своју децу.
На тај начин последице тешких искустава из једне генерације могу да утичу на односе и понашање у наредним генерацијама.
ШТА КАЖЕ ЕПИГЕНЕТИКА?
Истраживања из области епигенетике указују на могућност да екстремни стрес и траума оставе одређене биолошке „трагове“ у организму, који потенцијално могу да утичу на начин на који тело реагује на стрес код будућих генерација.
Ипак, научници наглашавају да ова област још није до краја истражена и да не постоји једноставан одговор на питање у којој мери се последице трауме могу преносити са једне генерације на другу.
Зато је важно разликовати психолошки пренос породичних образаца од тврдње да се конкретно трауматично искуство директно „наслеђује“.
ДОБРА ВЕСТ ЈЕ ДА ОБРАСЦИ МОГУ ДА СЕ ПРЕКИНУ
Ипак, прошлост породице не мора да одреди будућност њених чланова.
Ови обрасци могу да се препознају и мењају кроз психотерапију, свесно родитељство и рад на себи. Када особа постане свесна понашања и реакција које се понављају кроз породицу, отвара се могућност да их промени и да их не пренесе даље.
Другим речима, иако породична прошлост може да има значајан утицај, она не мора да буде пресуда за будуће генерације.
Разумевање сопствених реакција, препознавање породичних образаца и рад на себи могу бити важни кораци ка прекидању „ланца“ генерацијских траума.