OVE TRI OSOBINE KOD DECE UKAZUJU NA BUDUĆEG PSIHOPATU Važno je da ih roditelji primete na vreme
Stručnjakinja za dečje ponašanje otkriva tri osobine koje već u ranom detinjstvu mogu da ukažu na sklonost ka psihopatiji.
Neki znaci koji mogu da ukazuju na povećan rizik da dete kasnije u životu razvije psihopatske osobine mogu da se pojave već u uzrastu od tri godine. Na to upozorava profesorka Esi Vajding, stručnjakinja za dečje ponašanje, koja godinama istražuje kako se rani obrasci ponašanja mogu povezati sa psihopatijom, prenosi Daily Mail.
Psihopatija je poremećaj ličnosti koji se najčešće opisuje kao nedostatak empatije, sebičnost i sklonost nasilnom ili kriminalnom ponašanju. Istraživanje profesorke Vajding ne tvrdi da će svako dete s rizičnim osobinama postati psihopata, već pomaže u ranom prepoznavanju potencijalno zabrinjavajućih ponašanja.
Šta razlikuje ozbiljne znake od uobičajenih dečjih nestašluka?
Mala deca često znaju da budu tvrdoglava, da plaču ili ne žele da dele igračke, ali to su uobičajene faze odrastanja. Ipak, Vajding ističe da je važno razlikovati to od ozbiljnijih ponašanja. Deca s tzv. CU osobinama (bezosećajnim i neemotivnim) ne osećaju krivicu kada povrede druge, ne uče iz posledica svojih postupaka i ne pokazuju zadovoljstvo kada usreće druge ljude.
Na primer, većina dece će se osećati loše ako udare drugo dete i otmu mu igračku, ali dete sa ovim osobinama neće pokazati ni žaljenje ni razumevanje za tuđu bol.
Tri najčešća rizična ponašanja
Tokom istraživanja sprovedenog među decom od tri do četiri godine, uključujući i blizance, naučnici su izdvojili tri rane osobine koje mogu da upućuju na razvoj psihopatskog ponašanja:
Nedostatak reakcije na tuđu bol: Deca ne pokazuju saosećanje ako neko u njihovoj okolini plače ili je povređen, niti osećaju krivicu kada su sami uzrokovali takvu bol.
Ne reaguju na posledice: Ova deca ne povezuju loše ponašanje s kaznama. I dalje ponavljaju isto, bez obzira na oduzimanje igračaka, upozorenja ili druge oblike vaspitnih mera.
Nema želje za usrećivanjem drugih: Dok se većina dece raduje kad usreći roditelje, ova deca ne pokazuju interes za tuđu sreću, fokus im je isključivo na sopstvenim željama.
Uloga genetike
Profesorka Vajding objašnjava da osobine koje mogu da vode psihopatiji imaju snažnu genetsku osnovu. Njena istraživanja blizanaca pokazala su da su jednojajčani blizanci, koji imaju iste gene, češće delili ove osobine u poređenju sa dvojajčanim. Takođe su otkrivene razlike u funkcionisanju mozga, posebno u amigdali, delu mozga odgovornom za obradu emocija.
"Ne postajete psihopata sa 18 godina kao da dobijete diplomu, neke osobine su prisutne mnogo ranije", kaže Vajding. Ipak, naglašava kako geni nisu sudbina. "Postoje ljudi koji zbog genetike imaju veći rizik, ali to ne znači da će do razvoja poremećaja nužno doći."
Šta roditelji mogu da urade
Bez obzira na genetski rizik, vaspitanje može da ima snažan zaštitni učinak. Vajding preporučuje tri ključna pristupa:
Topao i podržavajući odnos s roditeljima: Deca koja rastu u okruženju punom ljubavi i razumevanja imaju znatno manji rizik da razviju antisocijalne obrasce ponašanja, čak i ako su rođena s genetskim predispozicijama. Studija iz 2016. potvrdila je da pozitivno roditeljstvo može da ublaži učinak nasleđenih osobina.
Terapija kao podrška: Stručna pomoć može da pomogne deci da bolje razumeju svoje emocije i uče da kontrolišu svoje ponašanje. Terapija je korisna i za roditelje, koji uče kako da se nose sa izazovima vaspitanja.
Rano prepoznavanje i delovanje: Što se pre reaguje, to su rezultati bolji. Ponašanja koja se dugo ignorišu mogu da postanu trajna. Ali, iako je idealno delovati u ranom uzrastu, pozitivne promene moguće su i kasnije. "Ne smemo se obeshrabriti ako nešto nismo primetili na vreme. I kod tinejdžera i odraslih, postoje efikasne intervencije", zaključuje profesorka.
