ОВЕ ТРИ ОСОБИНЕ КОД ДЕЦЕ УКАЗУЈУ НА БУДУЋЕГ ПСИХОПАТУ Важно је да их родитељи примете на време
Стручњакиња за дечје понашање открива три особине које већ у раном детињству могу да укажу на склоност ка психопатији.
Неки знаци који могу да указују на повећан ризик да дете касније у животу развије психопатске особине могу да се појаве већ у узрасту од три године. На то упозорава професорка Еси Вајдинг, стручњакиња за дечје понашање, која годинама истражује како се рани обрасци понашања могу повезати са психопатијом, преноси Daily Mail.
Психопатија је поремећај личности који се најчешће описује као недостатак емпатије, себичност и склоност насилном или криминалном понашању. Истраживање професорке Вајдинг не тврди да ће свако дете с ризичним особинама постати психопата, већ помаже у раном препознавању потенцијално забрињавајућих понашања.
Шта разликује озбиљне знаке од уобичајених дечјих несташлука?
Мала деца често знају да буду тврдоглава, да плачу или не желе да деле играчке, али то су уобичајене фазе одрастања. Ипак, Вајдинг истиче да је важно разликовати то од озбиљнијих понашања. Деца с тзв. ЦУ особинама (безосећајним и неемотивним) не осећају кривицу када повреде друге, не уче из последица својих поступака и не показују задовољство када усреће друге људе.
На пример, већина деце ће се осећати лоше ако ударе друго дете и отму му играчку, али дете са овим особинама неће показати ни жаљење ни разумевање за туђу бол.
Три најчешћа ризична понашања
Током истраживања спроведеног међу децом од три до четири године, укључујући и близанце, научници су издвојили три ране особине које могу да упућују на развој психопатског понашања:
Недостатак реакције на туђу бол: Деца не показују саосећање ако неко у њиховој околини плаче или је повређен, нити осећају кривицу када су сами узроковали такву бол.
Не реагују на последице: Ова деца не повезују лоше понашање с казнама. И даље понављају исто, без обзира на одузимање играчака, упозорења или друге облике васпитних мера.
Нема жеље за усрећивањем других: Док се већина деце радује кад усрећи родитеље, ова деца не показују интерес за туђу срећу, фокус им је искључиво на сопственим жељама.
Улога генетике
Професорка Вајдинг објашњава да особине које могу да воде психопатији имају снажну генетску основу. Њена истраживања близанаца показала су да су једнојајчани близанци, који имају исте гене, чешће делили ове особине у поређењу са двојајчаним. Такође су откривене разлике у функционисању мозга, посебно у амигдали, делу мозга одговорном за обраду емоција.
"Не постајете психопата са 18 година као да добијете диплому, неке особине су присутне много раније", каже Вајдинг. Ипак, наглашава како гени нису судбина. "Постоје људи који због генетике имају већи ризик, али то не значи да ће до развоја поремећаја нужно доћи."
Шта родитељи могу да ураде
Без обзира на генетски ризик, васпитање може да има снажан заштитни учинак. Вајдинг препоручује три кључна приступа:
Топао и подржавајући однос с родитељима: Деца која расту у окружењу пуном љубави и разумевања имају знатно мањи ризик да развију антисоцијалне обрасце понашања, чак и ако су рођена с генетским предиспозицијама. Студија из 2016. потврдила је да позитивно родитељство може да ублажи учинак наслеђених особина.
Терапија као подршка: Стручна помоћ може да помогне деци да боље разумеју своје емоције и уче да контролишу своје понашање. Терапија је корисна и за родитеље, који уче како да се носе са изазовима васпитања.
Рано препознавање и деловање: Што се пре реагује, то су резултати бољи. Понашања која се дуго игноришу могу да постану трајна. Али, иако је идеално деловати у раном узрасту, позитивне промене могуће су и касније. "Не смемо се обесхрабрити ако нешто нисмо приметили на време. И код тинејџера и одраслих, постоје ефикасне интервенције", закључује професорка.
