Kopije koje postaju originali

 izdvajaju se zbirke slikarstva, grafike i crteža XVIII, XIX i prve polovine XX veka, koje ilustruju nastanak i razvoj nacionalne umetnosti toga doba i ukazuju na položaj i mesto srpske kulture u evropskom kontekstu. Deo tog neprocenjivog umetničkog blaga nije u stalnoj postavci nego se nalazi u depou ove nacionalne institucije. Nedostatak prostora i koncepcija stalne i periodičnih postavki uticali su da neka vredna dela nikada do sada nisu izlagana.

U želji da saznamo šta sve krije taj bogati depo umetnina, zahvaljujući predusretljivosti upravnice GMS Tijane Palkovljević Bugarski i kustoskinja Snežane Mišić i Jelene Ognjanović bili smo prilici da vidimo neka od tih dela neprolazne vrednosti. Naše sagovornice odabrale su tri impozantna platna koje imaju i zanimljivu priču, čiji su autori dva znamenita slikara 19. veka - Novak Radonić (1826 – 1890) i Aksentije Marodić (1838 – 1909) a predstavljaju verno i vešto izrađene kopije velikih evropskih majstora.



Sličnost Radonića i Marodića započeta učenjem kod istih slikara, Petra Pilića, a zatim Nikole Aleksića, nastavljena je na studijama na Akademiji u Beču, i potvrđena dužim boravkom u Italiji, ukazuju kustoskinje Galerije. Spajalo ih je oduševljenje i poštovanje italijanske umetnosti, koja je na obojicu ostavila određene i trajne posledice.



Tokom XVIII i XIX veka srpska umetnost je bila upućena na velike evropske umetničke centre gde je većina umetnika započinjala i završavala školovanje.. Pored Beča i Minhena, čije su likovne akademije bile najdostupnije i najpopularnije među srpskim umetnicima, znatan broj njih je boravio i usavršavao se i u drugim umetničkim centrima - Budimu, Pešti, Parizu, Pragu, i naravno, u Italiji.



U kolekciji Galerije Matice srpske se nalaze dve slike Novaka Radonića verno izrađene kopije velikih evropskih majstora. Prvu kopiju Parmiđaninove slike “Amor teše luk” Radonić je naslikao na početku svojih studija u Beču 1852. Uz donji rub platna Radonić je ispisao “kopirao N. Radonić 1852. u Beču iz Parmiđanina”, i tako ostavio trajni dokaz o nastanku i „vrsti“ slike. U opredeljenju za Parmiđanina, jednog od vodećih italijanskih predstavnika manirizma u XVI veku, bilo je saveta profesora, ali nesumljivo i ličnih sklonosti.



Radonić se opet našao među velikim majstorima evropskog slikarstva, kada je 1858. krenuo na put u Italiju. Od omiljenog uzora većine romantičarskih slikara, Petera Paula Rubensa, Radonić kopira sliku “Bahus”. Putovanje u Italiju začelo je sumnju u sopstvene slikarske mogućnosti kod Novaka Radonića, i dovelo ga do konačnog napuštanja slikarstva: „Neću nikako, kad ne mogu onako kako je radio Rafaelo, Rubens, Mihail Anđelo, Murilo i drugi uzor-slikari“.



Kopije Parmiđaninove slike “Amor teše luk” i Rubensovog “Bahusa” otkupljene su 1886. za dvoranu Matice srpske na molbu obolelog Novaka Radonića zajedno sa još dve slike - jednom od njegovih najpoznatijih kompozicija “Smrt cara Uroša” te “Lik stare žene”.

Drugi slikar, Aksentije Marodić, još je za vreme studija u Beču naslikao Italijana brusača, Renesansnog čoveka i kopiju Amora po Gvidu Reniju. Od samog početka ovaj naš poznat umetnik pokazivao je sklonost ka kopiranju dela velikih majstora tako da je vrlo brzo stekao ugled vrsnog kopiste. Kopiju Amora je uradio 1866. što je i sam zabeležio. Na postamentu na kojem stoji Amor latinicom je ispisao AMOR, a u dva reda ćirilicom: A. Marodić. 8/6 866 p.r. u Beču, po: Guido Reni 1575 - 1642. Slika je 1949. otkupljena za Galeriju Matice srpske iz Marodićeve ostavštine.



- Parmiđaninova slika “Amor teše luk” nalazi se u stalnoj postavci Kunsthistoriše muzeja u Beču, a Radonićeva kopija, nastala na početku njegovih studija, deo je naše kolekcije – ukazuje mr Tijana Palkovljević Bugarski. -. To pokazuje kako su nekada posete muzeju bile deo obrazovnog sistema, a danas vezu muzeja sa muzejom jer oni imaju Parmiđanina, a mi Novaka Radonića koje je radio to isto delo. Rubensov “Bahus”, po kome je Radonić radio, nalazi se u Galeriji Ufici u Firenci, dok za “Amora” Gvida Renija nismo uspeli da saznamo gde je original. Ova dela, koja GMS poseduje, specifične su vrednosti jer su kopije radila dva velika umetnika što otvara i priču o tome kada kopija postaje original.



Po rečima Tijane Palkovljević Bugarski, baš ovih dana je u Kunsthistoriše muzeju u Beču videla u jednoj sali čoveka koji za štafelajem kopira neko delo, a što je uobičajena praksa i u drugim muzejima po svetu, ali kod nas je nema. Postoje, naravno, tačne propozicije kopiranja: kopija mora da bude drugih dimenzija, uz to se udari pečat na sliku da je u pitanju kopija po određenom delu.



- Pitanje je zbog čega mladi umetnici danas nemaju takvu potrebu, kao i koliko su naši muzeji spremni da im na takav način izađu u susret - navodi upravnica GMS. - Klasično kopiranje je nekad bilo u sistemu obrazovanja kao model sticanje veštine, profesori su podsticali svoje studente da putuju, obilaze muzeje i kopiraju dela. Danas kroz te kopije dva muzeja komuniciraju, u različitim državama, različitim jezičkim područjima, jer imamo delo koja nas povezuje, što nas čini delom evropske kulturne baštine.



Nina Popov

Učenje na delima starih majstora

Tokom školovanja na likovnim Akademijama u Beču i Minhenu gotovo svi srpski umetnici su svoje slobodno vreme provodili obilazeći muzeje i galerije - navodi Snežana Mišić. - U Beču je među studentima omiljena bila privatna umetnička zbirka mađarske porodice Esterhazi koja je bila dostupna javnosti (1871. je prodata i preneta u Budimpeštu s mnogim remek-delima koja se i danas nalaze u postavci Muzeja lepih umetnosti), tu je bila i Galerija slika na Akademiji (1822. je vojvoda Lamberg, habzburški diplomata u Torinu i Napulju, zaveštao Akademiji umetnosti u Beču, kolekciju od 800 slika, pod uslovom da bude otvorena za javnost i tako je ona postala prvi umetnički muzej kao javna institucija u Beču) a potom i Umetničko-istorijski muzej (otvoren 1891), a u Minhenu Stara i Nova Pinakoteka (otvorena 1853), gde su se divili i kopirali remek-dela „starih majstora”. S druge strane, „meka“ za umetnike toga doba bila je Italija. I sami profesori na umetničkim akademijama su podsticali i upućivali studente da putuju u Italiju, obilaze kulturno-istorijska mesta i spomenike, posećuju crkve, muzeje i galerije, da se u direktnom susretu sa delima starih majstora usavršavaju, i na taj način proširuju stečena slikarska znanja. Mnogi naši umetnici su putovali i kraće ili duže boravili u Italiji: od Zaharija Orfelina u drugoj polovini DŽVIII veka preko Nikole Aleksića, Konstantina Danila, Pavla Simića, Novaka Radonića do Steve Todorovića i Aksentija Marodića u drugoj polovini XIX veka.