Копије које постају оригинали

Галерија Матице српске, са уметничким фондом од око 7.000 дела српске националне уметности насталих у периоду од XVI до XXI века, један је од најбогатијих уметничких музеја у земљи. По значају и целовитости,

 издвајају се збирке сликарства, графике и цртежа XVIII, XIX и прве половине XX века, које илуструју настанак и развој националне уметности тога доба и указују на положај и место српске културе у европском контексту. Део тог непроцењивог уметничког блага није у сталној поставци него се налази у депоу ове националне институције. Недостатак простора и концепција сталне и периодичних поставки утицали су да нека вредна дела никада до сада нису излагана.

У жељи да сазнамо шта све крије тај богати депо уметнина, захваљујући предусретљивости управнице ГМС Тијане Палковљевић Бугарски и кустоскиња Снежане Мишић и Јелене Огњановић били смо прилици да видимо нека од тих дела непролазне вредности. Наше саговорнице одабрале су три импозантна платна које имају и занимљиву причу, чији су аутори два знаменита сликара 19. века - Новак Радонић (1826 – 1890) и Аксентије Мародић (1838 – 1909) а представљају верно и вешто израђене копије великих европских мајстора.

Сличност Радонића и Мародића започета учењем код истих сликара, Петра Пилића, а затим Николе Алексића, настављена је на студијама на Академији у Бечу, и потврђена дужим боравком у Италији, указују кустоскиње Галерије. Спајало их је одушевљење и поштовање италијанске уметности, која је на обојицу оставила одређене и трајне последице.

Током XVIII и XIX века српска уметност је била упућена на велике европске уметничке центре где је већина уметника започињала и завршавала школовање.. Поред Беча и Минхена, чије су ликовне академије биле најдоступније и најпопуларније међу српским уметницима, знатан број њих је боравио и усавршавао се и у другим уметничким центрима - Будиму, Пешти, Паризу, Прагу, и наравно, у Италији.

У колекцији Галерије Матице српске се налазе две слике Новака Радонића верно израђене копије великих европских мајстора. Прву копију Пармиђанинове слике “Амор теше лук” Радонић је насликао на почетку својих студија у Бечу 1852. Уз доњи руб платна Радонић је исписао “копирао Н. Радонић 1852. у Бечу из Пармиђанина”, и тако оставио трајни доказ о настанку и „врсти“ слике. У опредељењу за Пармиђанина, једног од водећих италијанских представника маниризма у XVI веку, било је савета професора, али несумљиво и личних склоности.

Радонић се опет нашао међу великим мајсторима европског сликарства, када је 1858. кренуо на пут у Италију. Од омиљеног узора већине романтичарских сликара, Петера Паула Рубенса, Радонић копира слику “Бахус”. Путовање у Италију зачело је сумњу у сопствене сликарске могућности код Новака Радонића, и довело га до коначног напуштања сликарства: „Нећу никако, кад не могу онако како је радио Рафаело, Рубенс, Михаил Анђело, Мурило и други узор-сликари“.

Копије Пармиђанинове слике “Амор теше лук” и Рубенсовог “Бахуса” откупљене су 1886. за дворану Матице српске на молбу оболелог Новака Радонића заједно са још две слике - једном од његових најпознатијих композиција “Смрт цара Уроша” те “Лик старе жене”.
Други сликар, Аксентије Мародић, још је за време студија у Бечу насликао Италијана брусача, Ренесансног човека и копију Амора по Гвиду Ренију. Од самог почетка овај наш познат уметник показивао је склоност ка копирању дела великих мајстора тако да је врло брзо стекао углед врсног кописте. Копију Амора је урадио 1866. што је и сам забележио. На постаменту на којем стоји Амор латиницом је исписао АМОР, а у два реда ћирилицом: А. Мародић. 8/6 866 п.р. у Бечу, по: Гуидо Рени 1575 - 1642. Слика је 1949. откупљена за Галерију Матице српске из Мародићеве оставштине.

- Пармиђанинова слика “Амор теше лук” налази се у сталној поставци Кунстхисторише музеја у Бечу, а Радонићева копија, настала на почетку његових студија, део је наше колекције – указује мр Тијана Палковљевић Бугарски. -. То показује како су некада посете музеју биле део образовног система, а данас везу музеја са музејом јер они имају Пармиђанина, а ми Новака Радонића које је радио то исто дело. Рубенсов “Бахус”, по коме је Радонић радио, налази се у Галерији Уфици у Фиренци, док за “Амора” Гвида Ренија нисмо успели да сазнамо где је оригинал. Ова дела, која ГМС поседује, специфичне су вредности јер су копије радила два велика уметника што отвара и причу о томе када копија постаје оригинал.

По речима Тијане Палковљевић Бугарски, баш ових дана је у Кунстхисторише музеју у Бечу видела у једној сали човека који за штафелајем копира неко дело, а што је уобичајена пракса и у другим музејима по свету, али код нас је нема. Постоје, наравно, тачне пропозиције копирања: копија мора да буде других димензија, уз то се удари печат на слику да је у питању копија по одређеном делу.

- Питање је због чега млади уметници данас немају такву потребу, као и колико су наши музеји спремни да им на такав начин изађу у сусрет - наводи управница ГМС. - Класично копирање је некад било у систему образовања као модел стицање вештине, професори су подстицали своје студенте да путују, обилазе музеје и копирају дела. Данас кроз те копије два музеја комуницирају, у различитим државама, различитим језичким подручјима, јер имамо дело која нас повезује, што нас чини делом европске културне баштине.

Нина Попов

Учење на делима старих мајстора

Током школовања на ликовним Академијама у Бечу и Минхену готово сви српски уметници су своје слободно време проводили обилазећи музеје и галерије - наводи Снежана Мишић. - У Бечу је међу студентима омиљена била приватна уметничка збирка мађарске породице Естерхази која је била доступна јавности (1871. је продата и пренета у Будимпешту с многим ремек-делима која се и данас налазе у поставци Музеја лепих уметности), ту је била и Галерија слика на Академији (1822. је војвода Ламберг, хабзбуршки дипломата у Торину и Напуљу, завештао Академији уметности у Бечу, колекцију од 800 слика, под условом да буде отворена за јавност и тако је она постала први уметнички музеј као јавна институција у Бечу) а потом и Уметничко-историјски музеј (отворен 1891), а у Минхену Стара и Нова Пинакотека (отворена 1853), где су се дивили и копирали ремек-дела „старих мајстора”. С друге стране, „мека“ за уметнике тога доба била је Италија. И сами професори на уметничким академијама су подстицали и упућивали студенте да путују у Италију, обилазе културно-историјска места и споменике, посећују цркве, музеје и галерије, да се у директном сусрету са делима старих мајстора усавршавају, и на тај начин проширују стечена сликарска знања. Многи наши уметници су путовали и краће или дуже боравили у Италији: од Захарија Орфелина у другој половини ЏВИИИ века преко Николе Алексића, Константина Данила, Павла Симића, Новака Радонића до Стеве Тодоровића и Аксентија Мародића у другој половини XIX века.

 

EUR/RSD 117.5101
Најновије вести